,,Ово су наше светиње!“- поручили српски студенти из Призрена
,,Ој Косово, Косово, земљо моја вољена, земљо славних витезова Лазара и Милоша...“ из стотину грла орила се песма у конаку манастира Свети Архангели код Призрена, после недељне литургије. А певали су сви који су се са игуманом архимандритом Михајлом окупили за трпезом љубави уприличеној после несвакидашње литургије. Несвакидашње, јер се на њој окупило преко 150 верника, што свакако, у манастиру крај Призрена, града у којем битише једва двадесетак српских душа ( изузев ђака и професора Призренске Богословије) није честа појава. Обично се више људи окупи на славама, а најчешће осим игумана, оца Михајла и једног искушеника, на литургији буду само још две Српкиње из Призрена које помажу у манастиру или двоје троје Срба из оближњег села Новака. Но, на недељну литургију су пристигли поклоници са севера наше земље са Православним удружењем Свети Сава из Новог Сада, из Београда су стигли студенти окупљени око удружења Универзитетске омладине Београда, а из Ораховца су дошли ђаци ОШ,, Доситеј Обрадовић“ са својим наставницима, као и ученици ораховачке Гимназије са својим професорима. И радост свих, а посебно домаћина оца Михајла који се исказујући своју радост што служи недељну литургију у препуној капели Св. Николаја Српског, захвалио свима који су дошли, а нарочито деци:
- Хвала вам свима који сте дошли, да се заједно радујемо Господу и да заједно служимо Господу. Спојио се Нови Сад и Београд и Ораховац, три града и са три стране људи, а сигурно у тим градовима живе они који су дошли са разних страна. Али ево, ова наша обитељ и овај Душанов народни конак је сада напуњен и мислим да је ово најбројнији дан и литургија на којој се највише људи окупило овде поред манастирских слава, овако необавезно, да се окупимо и подружимо. Да се подружимо, нарочито с вама децо, јер ви сте оно што је Христос заповедио свима нама људима, да док не будемо као деца, нећемо се удостојити Царства Небеског. То подразумева да будемо безазлени, да имамо чисто срце и разум и да се не оптерећујемо са овоземаљским бригама. Једноставно ово место да буде место где ћемо се окупљати и да би славили Бога и да би једни другима били утеха.
Деца су учествовала на Литургији својим појањем, али и приступили су светом причешћу, заједно са својом другарицом, Милицом Ђорђевић из Призрена, за коју је такође овај дан био као празник, јер ретке су прилике кад јој дође друштво, обично је сама са мајком, учитељем и деда Адамом.
За трпезом љубави коју је отац Михајло припремио за све госте окупљенима се обратио Радомир Радојичић у име ,,Православног удружења Свети Сава“ из Новог Сада, нагласивши да је срећан што види оволико деце на једном месту и то у оваквом окружењу:
-Радост велика се осећа у срцу када видимо оволико деце на једном месту поготово на оваквом месту Архангеђском, где је цар Душан оставио своју светињу да једнога дана васкрсне, а васкрснуће сигурно, поготово када је у ову светињу дошао наш игуман Михајло који се осведочио већ у разним манастирима као обновитељ, као човек који својим прегалаштвом, радом и својом великом љубављу према светињама обнавља. Обновио је Фенек, обновио је Сопоћане и не сумњамо да ће ускоро ова светиња заблистати. А не може да добије тај сјај без Светоархангелске цркве коју је цар Душан уприличио тако да, кажу летописци који су запамтили како је изгледала, да је та црква била украс православља. Хвала вам у име свих нас из Србије, из Војводине, што долазите, што се окупљате, јер ви нама дајете једну наду, да ће ово место и сва места која су нам остављена у аманет од светих Немањића једног дана заблистати, али заблистати српством.
У име Универзитетске омладине Београда речи захвалности оцу Михајлу али и свим монасима и монахињама на Космету је упутио Срђан Шупут са Правног факултета:
- Хтео бих да се захвалим свим монасима и свим људима који су нам помогли да будемо овде неколико дана и да једноставно пробамо да стекнемо утисак како људи овде живе. Чини ми се да један просечан студент из Београда има другачији утисак и слику о људима како овде живе. Иако смо повели већину студената који никад нису били на Косову и Метохији, тај први утисак који су они стекли је упечатљив, били су одушевљени, зато што су прво схватили да овде може да се дође без веће опасности, иако знамо о чему се ради, а друго надам се, да ће тај студент када се врати у Београд или у неки други крај у Србији, да исприча догађаје и искуство ових људи овде. Једноставно, кад дођете овде схватите да је то нешто што не може да се објасни, кад одете у манастир, кад упознате те људе, то једноставно не можете да опишете, како ти људи издржавају. На крају бих да вам пожелим да и даље останете овде и да кажем да је наша помоћ која је била јако скромна, једна симболичка подршка и да пробамо да наставимо сви заједно да се боримо, јер нада никад не умире и уз помоћ Бога надам се да ће ово опет бити другачије. Ми смо ту, млађи да пробамо да радимо, да се организујемо, а старији ће бити ту који ће нас поучити свему.
Осим разговора за трпезом љубави је било и песме, смењивали су се студенти и деца, а после су наставили дружење и у дворишту. Док су старији уживали на сунцу пијући кафу и разговарајући о свакодневним бригама, средњошколци су са студентима у једном делу дворишта играли кошарку, а на ливади и фудбал. Основци су навијали и дружили се са својом другарицом Милицом. Студенти су поделили деци и слаткише које су из Београда донели, а размењени су и контакти за даље дружење. И једнима и другима је био леп и јединствен дан. То нам је потврдио и Никола Пајић студент политичких наука из Београда:
-Кад сам овде осећам мир, благостање. Лепо је кад дођемо овде и кад видимо младе, знамо да није све изгубљено и да има зашто да се враћамо. Јуче смо били у Пећкој Патријаршији, после смо отишли до Високих Дечана и манастира Зочишта, па преспавали у Великој Хочи код домаћина. Живимо брзо у Београду и кад овде дођемо одморимо душу, нама је ово сигурно одмор.
И његов колега са факултета Мишел Зубеница је изразио своје задовољство што је на Косову и Метохији посебно како је рекао ,,у ове дане када наша држава води дипломатску борбу да га сачува“:
- Велико ми је задовољство што смо посетили српске светиње, што сам данас овде у Призрену, што смо посетили српску децу и видели смо да је наш народ овде остао, да се један број људи и враћа, да се наша деца и даље рађају у овој нашој колевци. Ми никада нећемо заборавити да је ово наша постојбина и све чешће ћемо долазити овде.
Међутим, студенти су изразили и своје незадовољство поводом иницијативе неких земаља за пријем Косова у Унеско и раширивши српску заставу у Душановој светињи, поручили свету да се са тим никада неће сложити.
Јефимија Ђиновић, студент Правног факултета у Београду, 1999.године као мала протерана из родне Ђаковице, рекла је да Косово никако не би требало да буде члан Унеска због чега је написала писмо Унеску:
-То сам писмо написала из бола и очаја, и мислим да ни по ком основу не би смело да се догоди да Косово постане члан Унеска. Јер ни у моралном, ни у духовном смислу наше светиње не припадају Албанцима који су те исте светиње палили, скрнавили, пљачкали на разноразне начине. А с друге стране да би неко ушао у Унеско, мора да буде држава, а Косово није, нити ће бити држава. Ово је југ Србије, најлепши део Србије, и верујем да ће нам Бог дати снагу да сачувамо лепоту коју нам је подарио, а због које чезну они недостојни који траже чланство.
Слично мишљење има и њена колегиница Александра Радуловић из Београда, која је мишљења да што више наших људи треба да долази на Космет:
-И зато ја позивам све наше људе у земљи и расејању да дођу и да обилазе наше светиње и да обилазе народ који живи овде. По мени су овде два бастиона српства: један је српске породице које су остале и које обилазе наше манастире и помажу монасима и сестринству, а други ове светиње предивне које су овде вековима. Девич, Свети Архангели, Грачаница, Високи Дечани... то су светиње које су задужбине Немањића, а не такозване немани, које хоће ово полуписмено племе да присвоји, односно да прикраја историју нашу и сматрам да је то недопустиво и ми ћемо овде долазити стално и молим се да не уђу у Унеско зато што је то наше, а не њихово. И одавде из Призрена поручујем да је изгубљено само оно чега се ми одрекнемо, ово је колевка Светосавља, темељ државности наше и темељ свега српскога, а ми се тога одрећи нећемо.
А када је прошло подне, студенти су кренули даље ка Грачаници, чланови Удружења Свети Сава кренули пут своје Војводине, а ђаци из Ораховца са професорима својим кућама. У манастиру су остали његови стални житељи сами: отац Михајло и његов искушеник, да чувају манастир и чекају нове поклонике који ће однекуд доћи.
