Живимо у доба рата – рата култура, вредности и вера. Живимо у доба рата – невидљивог, необјављеног, и без обзира на то, правог. И наш живот је изузетно противречан: изгледа, што се више трудимо да слијемо наше културе, вредности и вере у једну «Оду радости», тим очигледније се у мирном току иза демонстративне савезничке фасаде испољавају њихове међусобне разлике.
Карта Европе коју су 2011. године сачинили изопачењаци и која одражава заштиту њихових права по 24 показатеља. Зеленом бојом су обојене земље с максималним режимом повољним за изопачењаке, а црвеном бојом оне које су у том смислу минимално повољне.
А да ли би и могло бити другачије кад је истина прва ствар коју остављамо по страни приступајући дискусијама? У јавним дебатама посебно, али и у друштву, у политици, па и у философији, сугеришу нам да истину на извесно време треба да одложимо у страну како бисмо наводно могли да схватимо једни друге; како међу нама не би биле наглашене разлике; да никога не увредимо; да... да... да... Из тога следи нова политичка коректност – овај нови језик лажи; из тога следи ово мултикултурно европско друштво у које може да уђе свака култура – под условом да у њега заправо не улази. Оно не може да се ствара другачије осим на перманентом истеривању истине из свог окриља: зато што би само њено просто додавање довело до уништења принципа његовог функционисања – лажи.
У томе је суштина мултикултурне конструкције, у томе је суштина и европске политичке конструкције: можемо да прихватамо и да говоримо све, само не истину! Да ли можемо рећи да су све религије у праву и да све доводе до истине? Можемо, и чак смо позвани да то учинимо! Да ли можемо да се ругамо ономе што је свето у име слободе? Можемо и то нам се чак саветује! Да ли можемо да кажемо да је абортус право жене и симбол њеног достојанства и слободе? Тим пре! Да ли можемо да кажемо да је хомосексуализам нормалан стил живота, подједнако обичан као и сваки други? Можемо, па чак и морамо то да учиимо – у супротном случају ризикујемо да према нама буду примењене санкције! Да ли можемо да кажемо да је једина вредност – хуманизам? О, да, чак ћемо добити похвалу ако то учинимо, - и само тако можемо да уђемо у европски клуб!
Али да ли притом можемо да кажемо да је хомосексуализам грех, да јe абортус злочин који вапије ка небу, да је мултикултурализам празан звук, а да је темељ европске цивилизацие хришћанство? Не, не и још једном не! Можемо да поздравимо сваки морални или аморални систем и сваки стил живота, само не онај који учи да «грех куца на врата, а ти га побеђуј» 1) и «уклони се од зла и чини добро» 2)!
Темељ европске конструкције је антихришћанство – скривено или јавно
Ево, на пример, новог нотеса с календаром за 2011/2012. школску годину, који је Европска комисија издала прошле године за европске ученике и који се бесплатно дели у школама на целом простору Европске уније у око 3 милиона примерака. Богато илустровани нотес садржи преглед празника неколико религија истовремено – јудејске, муслиманске, хиндуистичке итд. – и наводи неке податке о њима; наведен је чак и Дан Европске уније – 9. мај. Само што су «заборавили» да у њему помену хришћаство и да у календар укључе или да у њему макар наведу било који хришћански празник – као да их уопште нема! Као да се Европа појавила на свету пре 200 година!
Одмах је уследила реакција Пољске, Италије и неколико француских посланика: они су осудили «агресивни атеизам» савезничких бирократа. Узгред речено, од наших, румунских европских посланика нисмо чули ни гласа – као да смо се на свету појавли 1859. године, а не много пре тога...
Премда је Европска комисија била принуђена да се извини преко свог одговорног комесара Џона Далија, одбила је да повуче нотес из школа. 3)
Овакав однос не чуди ако имамо у виду рат који се води против помињања хришћанског наслеђа у основним текстовима ЕУ: овај савез је био замишљен, створен и користи се против хришћанског мишљења и морала. То је истина коју сваки члан Европског парламента, европски бирократа и европски комесар треба да усвоји ако жели да напредује на лествици каријере и да постане члан европског клуба.
Сама реч «европски» - која се наметљиво понавља како би нам се ваљано утувила у главу! – постала је синоним за антихришћанство, које се спроводи или методом прећуткивања (као што је случај с нотесима ЕУ) или отвореним супротстављањем.
Како се другачије може окарактерисати отпор већине чланова Европског парламента литванском нацрту закона који је покушао да заштити децу и омладину од непристојних речи и хомосексуалне пропаганде? Европски парламент је 19. јануара усвојио резолуцију коју су донеле његове социјалистичка, еколошка, либерална и комунистичка група (такозвана «пинк Европа»), у којој је Литванија добила прекор за покушај осуде «јавне пропаганде хомосексуализма» у својој жељи да заштити децу. 4)
На ову забринутост литванске политичке елите «пинк Европа» је одговорила другом забринутошћу – због тога што се крши «слобода изражавања и испољавања» хомосексуалаца на парадама и у рекламама. По мишљењу чланова Европског парламента «убудуће параде хомосексуалаца треба да буду дозвољене свуда, а деца треба да имају слободан приступ информацијама о хомосексуализму». 5)
Нове европске вредности
«Толерантност», борба за пропаганду «гендерног идентитета» и против дискриминације по критеријуму сексуалне оријентације, против «трансфобије» и «хомофобије» - све је то део пантона нових европских вредности, вредности које се намећу уз помоћ европских институција и које су унете у утемељивачке текстове Европске уније. Међутим, у начину на који се спроводе ове вредности очигледно се виде својства тоталитаризма. То је борба против традиционалних представа, установа, васпитања и морала која се развија у свим правцима.
Узмимо, на пример, термин «хомофобија». Путем очигледне збрке у значењу речи homo («човек») и хомосексуалац, хомосексуална пропаганда је успела да наметне друштву следећи софистички закључак: од сад па надаље свака критика на адресу хомосексуализма и његове пропаганде тумачиће се као напад на човечанство. Као што видимо, присутна је замена смисла термина и њихово поистовећивање – и то пре свега термина који су изузетно значајни за дефинисање идентитета личности – како би се извршиле мутације у менталитету и тако преиначили социјални кодови.
Групе мањина, посебно оних чији је дискурс идеолошки револуционаран, сад захваљујући овом извртању представа о идентитету и заједништву – постају признати представници човечанства. Одстрањивање оних који се противе овим мутацијама, нарочито хришћана, са државних дужности, а затим њихово искључивање из друштва и на крају крајева – из човечанства, подразумева се само по себи и постаје све очигледније.
Реорганизација друштва кроз сексуалну револуцију
Ову мутацију треба усадити у колективну свест и учврстити је у васпитању. Васпитање је најважнији инструмент сваке идеологије, дакле, и ове нове идеологије револуционарних промена људске природе уз помоћ сексуалности уопште и аномалне сексуалности посебно. Још од маркиза де Сада и Француске револуције, а затим у систематизованијем облику, захваљујући Фројду (у Европи) и Алфреду Кинсију (у САД) и напокон, сексуалној револуцији из маја 1968. године, људску природу неки су почели да дефинишу осврћући се на аномалну сексуалност. «Човек је сопствени полни орган и то како се према њему односи,» - ако одбацимо мреже речи које се постављају испред нас попут пароле «слобода и толерантност», такво је гледање на човека које је ЕУ усвојила и свуда жели да наметне.
Красноречива је чињеница да су људи који су донедавно носили заставу сексуалне револуције, данас утицајни политичари Европске уније. Тако се велика прашина подигла око случаја с предводником европских еколога Данијелом Кон-Бендитом који је 2001. године опутжен за педофилију на основу признања које је 1975. године сам дао у књизи «Велики базар». Кон-Бендит овде описује своје псеудосексуалне игре с децом, 6) не негирајући да је евентуално ишао и даље.
Седамдесетих година прошлог века после сексуалне револуције цела Европа, а посебно Француска и Немачка, претворила се у арену сексуалних експеримената, који су раније били незамисливи. Друштвени дискурс је тада био много отворенији него сад; на пример, француски лист «Le Monde» је на својим страницама давао простор писцима-педофилима и онима који су покушавали да учине педофилију дозвољеном. У Немачкој су покушали да спроведу сексуалну револуцију кроз низ дечјих вртића у којима не само да се деци причало о полним односима, већ су се они практично упражњавали – или између деце, или између деце и одраслих! Покушали су чак да униште сексуалне табуе пропагирајући инцест између родитеља и деце, - али су наишли на инстинктиван отпор родитеља који су водили децу у ове вртиће. 7)
Морална ограничења која традиција поставља сексуалности посматрана су као заштитни инструменти који се примењују у циљу друштвене контроле, тако да је ослобађање од традиције и њених ограничења – а то значи и ослобађање друштва од старог света – требало да се оствари кроз сексуално ослобођење. Оно што су неки покушали да учине 70-их година на груб и отворен начин, сад се чини много лукавије, али систематичније и тотално – уз помоћ часова полног вспитања и реторике која непрекидно говори о слободи и толерантности.
Сексуална револуција...
Као увек, Велика Британија представља авангарду овог покрета. Овде је новим наставним планом предвиђено увођење хомосексуалних тема у све предмете наставног програма. Ево како овај пројект предствља Lifesitenews.com: «У програму ће се садржати одреднице о хомосексуализму и транссексуалцима у оквиру часова математике, дизајна и технологије, језика, географије и природних наука. На часовима језика ученици ће се подстицати да користе лексику коју је створио хомосексуални политички лоби. У оквиру часова природних наука ученици би могли да проучавају животињске врсте код којих мужјаци играју преовлађујућу улогу у храњењу младунаца као што су краљевски пингвини и морски коњици, а у разматрању би могли да се концентришу на ‘структурама различитих породица.’ На часовима географије ученици би могли да прате како је квартал Кастро у Сан-Франциску из насеља у којем су живели ирски радници, претворен у први ‘квартал хомосексуалца’ на свету.»
За часове математике један од пропагандиста новог наставног плана Дејвид Воткинс препоручује следеће: «Кад је пред тобом математички задатак, зашто да у њему наводиш хетеросексуалну породицу или девојчицу и дечака? Зашто не два дечака и две девојчице?» И даље: «Не постаља се проблем предавања хомосекуализма, ради се о представама и о томе да се деци прикаже идеја да на свету постоје и други типови људи.»
Софизам ове последње опаске мора изазвати шок код сваког човека који има здрав разум: приказивати деци овакве слике и идеје управо значи подстицати хомосексуализам, а навикавати децу на овакав нови поглед на свет значи формирати његове следбеике или уништити и од малих ногу угушити сваку антихомосексуалну мисао и став! То је типична метода сваке тоталитаристичке идеологије, без обзира да ли је комунистичка, нацистичка или – ето је! – сексуална и хомосексуална...
С румунског превео Родион Шишков
