Ђурђевдански обичаји –наслеђе прошлости и показатељи будућности једног народа

Оливера Радић

    

Мајско сунце се некако срамежљиво појави на небу изнад Ораховца, после низа кишовитих дана, и измами из кућа мештане овог метохијског градића да крену у Ђурђевданску шетњу. Као захвалност, дечица му послаше у сусрет шареног змаја, који добише као божићни поклон од пријатеља Француза.

    

- Нек иде високо и растера црне облаке, да нам више не пада киша! - повика један дечак, док се остали дечаци растрчаше по ливади некако ушушканој, између два винограда. Граја се ширила около, а кад дођоше и они мало старији, лопта је јуришала с краја на крај ливаде. Сви се зарадоваше јер је Ђурђевдан дан за радовање, али и због чињенице да на ливаду могу једино кад је пуно људи у пољу, сами не смеју. Мало даље, низ пут, размилели се стари и млади, једни се враћају са гранчицама трепетлике, бреста и храста у рукама, а други тек иду да нађу ,,зелениш“. У једној групи деда Ђорђе са нешто млађим од себе Ораховчанима Новицом, Димитријем и Младеном. Са осталим гранчицама убрали и гранчице дрена,, да буду здрави као дрен“. У рукама Добринке Шарић угледах пар листова и цвет дивље јагоде. Рече да је и то за здравље да се буде црвен ко јагода. Две девојке са истим именом, Милица и Милица, уплеле у косу венчиће, и смеју се док их жена из комшилука нежно удара гранчицом трепетлике по леђима ,, да момци трепере за њима“. На трактору окићеном зеленишом петогодишњи Јован је засео између оца и рођака и ужива у ђурђевданској вожњи. Мирис исцветалог багрема се мешао са мирисима траве, и жита, на неким местима полеглог, од обилних киша. Украј једног винограда засело пар жена, служе се колачима и куцају васкршњим јајима.

    

-Овако је било одувек, дај Боже да се настави и после нас !- проговарају баке Миланка Радић и Лазарка Симић. Васкршњим јајима се куцамо за здравље, стари би рекли ,,да будемо здрави и црвени као ово јаје“, па се увече једно јаје црвено метне у воду, са мало коприве па се том водом окупају или умију деца.

    

Баба Доца Симић запева ону стару песму о Ђурђевом цвећу, док су друге баке причале како су некада у великим групама ишле у Леску ( део поља недалеко од Ораховца), за дебеле гране ораха везивале конопце за љуљашку, и љуљале се цео дан.

    

Носиле смо мезе у лојзе, па смо мезиле, певале, љуљале се, смејале се... данас у Леску и не смемо, а ето и ливаде се продадоше. Сад имамо само две три ливаде које су наше. Али Бог је велики па ће са Светим Ђорђем бити уз нас и очувати нас овде где су живели наши од памтивека - казује ми једна од старијих жена.
А сутра, на Ђурђевдан обавезно ћемо скувати сутлијаш и неко јело од зеља и млека. Иако све мање држимо стоку, ваља се, ради оних који стоку имају, а ми од њих купујемо млеко и сир - надовезује се бака Слободанка.

    

Низ обичаја, за берићет, плодност, љубав, благостање...за све оно што је човеку важно да опстаје, да се радује, живи и множи. Нешто од зелениша ће завршити као украс на капији, нешто под јастук, а нешто и у чорби... И док неким људима данас све ово изгледа као део прошлости, други заиста верују у моћ молитве која се упућује Светоме Ђорђу, и благотворно дејство биља које се уочи Ђурђевдана бере и доноси у кућу.

Оливера Радић

7 мая 2014 г.

Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту