Тек што је пролеће грануло, усред шумице, на сунцем окупаној ливадици окруженој брезама никао је жути Маслачак. Био је заиста леп и весео, али страшан хвалисавац и надувенко. Сам се себи од јутра до ноћи дивио, дотеривао се и слагао своје нежне латице замишљајући како је он сунце, а оне његови зраци. Притом се лепотан гордо око себе освртао да види гледа ли га ко.
– Погледајте само какве латице имам! Видите ту прекрасну јарку боју! – говорио би зеленим, још увек маленим травчицама које су га слушале не трепћући. – Баш се са свих страна добро видим. Ја сам вам скоро па једно малено сунце. Погледајте се само какви сте! Сви сте тако малени, зелени и уопште се међусобно не разликујете. Ма, ни најмање ми није занимљиво да са вама причам.
Након тога хвалисави Маслачак окретао би им леђа и почињао тихо да певуши некакву песмицу.
Посебне неугодности од њега је доживљавала једна малена Боквица. Маслачку се ни најмање није свиђало што је тај цветић био велики скоро као и он.
– Наша Боквица изгледа као да је некакву мотку прогутала. Гле ти ње само колика је израсла! А цвет јој је баш никакав – говорио је Маслачак околним цветићима. – Ех, оваквог цвета као што је мој нико нема. Ја блистам попут самога сунца и сви, баш сви ме воле!
И Маслачак би почињао да њише свој лепи цветић.
"Ма, што ли се Маслачак толико на мене окомио? – размишљала је збуњена Боквица. – Наши су цветови онакви какве нам је Господ дао. Богу хвала што је тако!"
Боквица је била добра и безазлена. Све је Маслачку праштала, уопште се са њим није свађала нити се на њега љутила. А сваким даном је све више напредовала.
Дани су се један за другим низали. Ускоро се и пролеће зацарило па је шума полако почела да се мења. Промене су биле видљиве и на цветићима.
Боквица је баш добро порасла тако да су њени листићи личили на прелепи зелени тепих прострт поред саме ивице скривене шумске стазице. И Маслачка је било тешко препознати. Осећао је како постаје све лаганији и све ваздушастији и како његова блиставо жута боја полагано прелази у белу.
"Шта ли се ово са мном догађа? – размишљао је шумски лепотан. – Ово је сигурно некакво чудо! Изгледа да сам Божији изабраник. Баш ме занима шта ли ће даље бити!"
Маслачак се потпуно повукао и у себе затворио. Промене је дубоко преживљавао па су га обузела сасвим нова осећања. Више никога око себе није примећивао и потпуно је престао да се дружи са осталим цветићима.
Једног дана на ливадици усред шуме појавиле су се девојчице. Дошле су да виде да ли су дозреле шумске јагоде. Успут су певале дивне песме и дивиле се лепоти природе. Сасвим изненада једна од девојчица повредила је прстић. Ох, да само знате како се уплашила! Знала је да у шуми нема ни јода, ни завоја и да нема чиме да завије раницу.
– Гле, ево боквице! – радосно ће њена пријатељица. Ох, она је изузетно добра и корисна. Њоме може крварење да се заустави и да се рана завије. Сачекај само да је уберем.
И девојчица откину један листић, брзо га стави на повређени прстић своје пријатељице и раздрагане девојчице вратише се дому своме.
Зелени житељи сунчане ливадице одмах запометнуше причу о необичном догађају. Боквици је било много тешко и болно што су откинули њеном срцу тако драг листић, али јој је истовремено било драго што је помогла девојчици у невољи.
Маслачак је био једини који уопште није приметио шта се догодило. Он се тако силно собом занео да га ништа осим њега самог није занимало. Његов златножути венчић латица постао је потпуно бео и личио је на некакву паперјасту веома лагану пахуљицу.
"Ускоро ћу бити толико лаган да ћу се наћи у бестежинском стању. Ех, а онда ћу се одлепити од ове земље и полетети у небеске висине, право према Богу. А тада ћу целом свету да светлим! Ма, нисам ја створен за ову ружну земљу, нити могу било шта заједничко да имам са овим глупавим зеленим травчицама. Ипак сам ја створен за Небо!" – маштао је мали надувенко.
Но, хвалисавац ипак није полетео ка Небу. Ма, не само да се пут неба није винуо, него је и без свог украса остао. Јер, кад се једнога дана пробудио, Маслачак је с ужасом схватио да су његове лепе латице одлетеле, док је он сам на земљи остао. Био је ћелав и некако огољен, а своју наготу није имао чиме да прикрије.
"Потпуно сам упропаштен! Ох, каква срамота! Сад ће сви да ми се смеју, баш као што сам се ја њима некада ругао" – помисли Маслачак и брзо се сакри у траву како га нико не би видео.
На сунчаној ливадици нико није ни приметио нестанак гордог Маслачка. Плави Незаборавак сав се расцветао, нежна Љубичица спремала се да обрадује целу пољаницу, а прелепа Медуница марљиво се дотеривала пред свој излазак у свет. Процветала шумица од силне лепоте сва се преобразила, а птичији цвркут одјекивао је на све стране. Живот је текао својим уобичајеним током.
Светлана Рибакова
