Данашње Еванђеље казује нам сву тајну спасења, сву тајну греха и сву тајну врлине. У чему је тајна греха? У гордости. У чему је тајна спасења, тајна врлине? Ето тајни од којих и са којима почиње Велики пост. Уствари, постоје два поста: пост тела и пост душе. Пост душе је важнији него ли пост тела. Теже је обуздати безбројне грехе у души, него ли тело приморати да посно једе. Ко је икада покушао да се бори са гресима у себи он зна каква је то мука.
Али основни грех који је потресао небеса, задрмао сву васељену, то је гордост. Првог Арханђела гордост је претворила у ђавола, претворила у сатану, потпуно је одвојила од Бога и одбацила и преврнула васцело биће несрећног Сатане[2]. Морамо се борити са гордошћу. Не можеш рећи: "Па ја немам гордост". Када се и најмање љутиш, знај да је гордост иза те твоје љутње. Када почнеш да завидиш, знај да је гордост иза те твоје зависти. Када хоћеш да се у молитви (хвалиш), знај да је гордост твоја молитва. Каже се да је код фарисеја и садукеја код молитве стајао грех. Ништа теже него човеку савладати грех у души, а и ништа лакше.
Данас се то показује у Еванђељу кроз смиреност покајаног цариника. Шта је он то урадио? Он је, насупрот гордости фарисејевој, смирено се борио и газио и омаловажавао, само вапијао: "Боже, милостив буди мени грешном"? И када човек себе приведе Господу Христу и кад погледа себе, онда се сети како он грешан стоји пред Господом. Чиме, чиме да се хвали човек? Колико греха, колико грехова у души! Шта ти остаје? Исто, оно исто што и смиреном царинику: "Боже, буди милостив буди мени грешном". Како кроз гордост чиниш грехе, тако и кроз смиреност чиниш врлине. Када имаш смирену душу и у њој смирену молитву, знај да си пошао путем спасења, да те никакав ђаво на може одвратити, да те никакав ђаво не може савладати.
Диван пример имамо. Свети Макарије Велики, велики Светитељ Божји, и манастир у пустињи, хиљаду монаха. Једнога дана он неким послом својим, на три километра од манастира, сретне ђавола: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: "Куда ћеш?" - "У твој манастир". - "Код мојих монаха, имаш ли посла?" - рече Свети Макарије. "Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али", рече ђаво, "тебе не могу никад да победим"! - "Зашто?" - "Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш".
Када је гордост Арханђела претворила у ђавола, ето смирење чува човека у расположењу да остане на небеским висинама. Зато, браћо моја, нама је потребно да данас почнемо борбу са душом својом, са гресима својим, да се не бисмо осрамотили пред Васкрслим Господом Христом. Ако смо душу своју ранили гресима, треба да је излечимо. Људско биће је врло важно у овоме свету. Човек је најважније биће после Бога у свима световима. Зато је Господ постао човек, да људима покаже пут спасења, да људи потпуно не утону у грехе и себе, претворе у радионицу зла, у ђавола. Вели се у дивној молитви која се чита пред Причешће: "Чиним све грехе, све Господе, тако да постадох радионица ђавола". Радионица ђавола! Он стално ради у мојој души, ради кроз невидљиве и видљиве грехе. Спаситељ је постао човек да би човека претворио у радионицу Божју, срце своје испуњавао Божјим силама, Божјим заповестима, молитвом, постом, бдењем, милосрђем, милостињом и тако спасао себе. Гледа човек себе у светлости Еванђељској и кроз огледало Еванђеља. Учини то, погледај себе свако вече у том огледалу. Оно казује све наше слабости, истина казује и све наше врлине.
Исти Макарије Велики казује хришћанима и вели: [3]Ако немаш молитву, приморавај себе на молитву. И Господ који види твоју добру вољу да ти примораваш себе на молитву, ти ћеш пригрлити молитву. Ако немаш љубави према браћи, према људима око себе, вели Свети Макарије, приморавај себе на ту љубав. Дај ту љубав Божју према људима, не нашу; земаљска љубав није ништа. Бог има љубав према свима људима и према свим створењима Својим. Ако ти срце није милостиво, ако немаш сажаљења, приморавај себе на сажаљење према људима. Сваки је човек увек страдалник зато што пати од греха, ако не од свих, бар од једног пати. А тада постаје заробљеник. Треба приморавати себе на љубав. Гле онај пијаница, гле не могу да га гледам, пази шта ради! Ако имаш љубави, ти спаси њега. Поред тебе пролазе многи људи ко зна са каквим патњама. Треба навикнути себе на све што је еванђељско, а то се може само приморавајући себе на свако добро, на свако добро. Када примораваш себе на свако добро, то ће ти дати радости да чиниш свако добро, и умилења, и кротости, и жртвености.
Свети Апостол вели: Сви који желе да живе у Христу, чине добро.[4] То је сведочанство, хришћани су у огњу да искују своје спасење: Кроз многе невоље ваља ући у Царство, - вели Свети Апостол Павле, кроз многе невоље.[5] То значи борбу са свим што је грешно у мени. Нека крвари твоја душа да изгони из себе сваки грех, сваку страст, еда би Господ, Који је примио на Своје руке блуднога сина, и тебе примио. Не реци: "Тешко је то, не могу". Светитељи су људи као ми, а сви су они испунили заповести Господа Христа. Нико није имао тело од земље до неба. Људи као ми. Вредна је вера њихова и добра воља. Приморавати себе на свако добро, подносити свако зло у овоме свету са вером и надом у Господа, и то ћу све претворити у моје спасење, ако је то корисно.
Зато се хришћанин не плаши страдања. Напротив, он воли страдање за Господа Христа. Свети Григорије Ниски, брат Светог Василија Великог рекао је гонитељима Хришћана: Шта ви мислите, да нас победите? Не, никада! Јер наша је победа смрт за Христа - смрт за Христа победа! Ето, сваки од нас уграђује у душу своју Господа Христа, да би нас у томе помогли сви Светитељи Божји и сам Василије Велики. Тако ћемо их умолити да спасу душе наше од сваке зле силе, од сваке страсти, и чекати Васкрсење Господа Христа и с радошћу прослављати Васкрслог Господа, јер је Он победио смрт да нам осигура Живот Вечни. Преко свих Светитеља нека Му је част и хвала и увек и кроза све векове. Амин.
1975. године у манастиру Ћелије
НАПОМЕНЕ:
Еванђеље по Луки 18,10-14
Ис. 14,1215; Лк. 10,18:ј Лк. 18,13У Беседи о приморавању
себе на свако добро, коју је о. Јустин превео у
Хришћанском животу, 1925.
2 Тим. 3,12; Петр. 2,20-21
Д. Ап. 14,22
