Патрологија је живи живот Цркве

Алексеј Иванович Сидоров је доктор црквене историје, професор Московске духовне академије и Сретењске духовне богословије. Родио се 1944. године а 1975. године је завршио историјски факултет Московског Државног Универзитета на катедри за историју древног света, и ванредно аспирантуру Института за свеопшту историју РАН. Алексеј Иванович Сидоров је издао десет књига међу којима су „Дела преподобног Максима Исповедника: Богословски и аскетски трактати“; „Дела авве Евагрија: Аскетски и богословски трактати“; „Блажени Теодорит Кирски: Историја богољубаца“; „Предавање из патрологије: Ницање црквене писмености“ а такође више од стотину научних радова.

-Ја сам о томе писао у свом првом ( и засад једином) тому патрологије. Патрологија је учење о оцима, које се опет, не ограничава само на свете оце, у њега обавезно улазе и просто црквени писци. Без тога патрологија не може бити потпуна. Ако например не будемо изучавали Климента Александријског који није био отац Цркве, али који је био изразит црквени писац и мислилац, онда нећемо схватити формирање читавог светоотачког богословља.

Ако ћемо право, патрологија је као наука никла у новије време, али не бих хтео да говорим о њој само у научном плану, зато што је њен предмет-жив живот Цркве, то је истинско светоотачко Предање које живи у Цркви и које почиње одмах после апостола. Зашто изучавамо апостолске мужеве, такве као што је Игњатије Богоносац? Зато што је он говорио и учио у духу Предања. Може се рећи да су патрологија као наука о оцима и сам живот Цркве нераскидиво повезани. Не сме се раздељивати, као што код нас понекад чине, наука о оцима од живог тока Црквеног Предања, као нешто страно том Предању. Такав приступ по мом мишљењу јесте погубан за патрологију.

-По чему се патрологија разликује од патристике?

-Раније се сматрало, да патристика изучава само учење отаца а да патрологија у себе укључује три главна елемента: живот отаца, њихова дела и богословље. Али у садашње време та два појма практично замењују један другог. Мени се више свиђа реч патрологија, али то је већ моје лично мишљење.

-Алексеју Ивановичу, који периоди се издвајају при изучавању светоотачке писмености?

-Ту периодизацију ја обично правим на почетку увода у патрологију. Обавезно хоћу да упозорим да патрологија нема горње границе па су стога данас у духовним школама почели да изучавају руску и уопште словенску патрологију која непрестано као да „одмиче“ ту горњу границу, јер наша Православна Црква увек рађа нове и нове оце. На реду је, мислим, изучавање „новогрчке патрологије“.

Лично ја се занимам класичном патрологијом, која обухвата огромну епоху од краја I века и завршава се на грчком истоку са пропашћу Византије. Унутар те огромне епохе постоје конкретнији периоди, иако сличну периодизацију није увек могуће означити са потпуном јасношћу. Традиционално, увек се издваја доникејски период, затим „златни век“ светоотачке писмености. У златном веку се појављују неколико посебних праваца: например кападокијски оци, „новоалександријци“ (светитељи Атанасије Велики и Кирило Александријски), оци и црквени писци Антиохијске школе, латински оци и црквени писци. Појављује се и сиријска патрологија Афраат Персијски Мудрац, свети Јефрем Сирин. Но после „златног века“ почиње тешко опредељен период – до почетка иконоборства: он обухвата два и по века. После њега, односно после преподобног Јована Дамаскина, почиње већ византијска патрологија која је имала ред својеобразних црта али она је засад мање изучена у поређењу са претходним периодима.

-Када се предмет „Патрологија“ појавио у реду предмета који се предају у духовним школама?

-Код нас се тај предмет појавио почетком XIX века и његово појављивање по моме мишљењу је у потпуности исправно. Ако се изучава црквено предање, како је могуће не изучавати патрологију у духовним школама?

-Колико година студенти богословије изучавају патрологију?

-У богословији патрологија се изучава три године.

-Од чега полазите лично Ви, када правите програм предмета?

-Свако одељење је увек стваралаштво. Раније сам сматрао, да је довољно написати књигу и дати студентима да читају. Али како се показало, сама књига је недовољна. Дешава се да студенти или не читају уџбенике или их летимично прегледавају, те стога материјал или до њих не долази или га усвајају веома површно. Поред свега осталог, то што је написано у књизи, доживљава се другачије него изговорена реч. Некада говоре: „Зашто су нам уствари и потребне лекције?“ Једно време сам и ја приближно тако размишљао а после сам схватио да су жива реч и књига у потпуности различите ствари. У томе што пружа професор, увек присуствује, природно, одређени информативни материјал, али не ради се толико о информацији колико о томе како професор одабира материјал и како га уграђује. Овде се и пројављује стваралаштво професора које зависи од његових личних мишљења, духовног искуства и чак културних и естетичких симпатија. Веома је важно успостављање живе везе са учионицом. Пронаћи тачку додиривања од првих часова, обично је тешко али се после односи обично изграђују и већ тада се изграђује линија предавања на посебном одељењу. Наравно постоји одређени програм и професор ја дужан да му следи. Али у ту „матрицу“ могуће је укључити различите компоненте у чему се и пројављује стваралачки приступ сваког професора. Увек треба памтити једну просту ствар: педагог није компјутер који даје информације а онда учите. Свака лекција јесте синергија између професора и студената. И од задњих у многоме зависи успех професора.

-Колико дуго Ви изучавате светоотачко наслеђе?

-Од тада, од када сам дошао у Цркву а то је око тридесет година.

-Алексеју Ивановичу, читаоци сајта би хтели да сазнају нешто више о вашим научним радовима.

-Написао сам десет књига и више од стотину чланака. У основи су то преводи и коментари. Тај таленат сам открио у потпуности неочекивано, с обзиром да нисам филолог у буквалном смислу те речи. Али, превод светих отаца је одмах за мене постао не само главна преокупација мојих научних интереса, него је започео истовремено са процесом оцрковљавања. На жалост, времена за те преводе никада није било доста и још га недостаје. Једно само могу рећи: моје најблаженије стање јесте радити над преводима текстова светих отаца, тачније општити са њима. Јер они су живи и моји духовни наставници.

-Ви савршено владате старогрчким језиком. Где сте га научили? Да ли сте Ви рачунали на то да ће он добро доћи при преводу светих отаца?

-Савршено владати старогрчким језиком је немогуће, јер је то мртав језик. Просто, што више преводиш боље се обрађују одређене навике; када често радиш са грчким текстом, ничу одређени стереотипи прилаза ка њему. Али поновићу још једанпут, ја нисам филолог и постоје много боље надаренији филолози који су много професионалнији од мене. За мене филологија је увек била и остаје само инструмент. У своје време ја сам завршио Московски Државни Универзитет, катедру историје древног света и катедру древних језика и они су увек тесно сарађивали. Сматрало се да је историчар обавезан да влада и језичким инструментима. Али тако, као филолог, историчар не може владати језицима.

Опет ја себе не могу назвати ни историчарем у узком смислу те речи. У универзитетској доби и после ње, ја сам увек тежио ка изучавању античке философије: Платона, Плотина и неоплатонизма. До доласка у Цркву тиме сам се занимао веома активно, такође као и гностицизмом. Природно, у совјетско време ме нико није могао научити преводима светих отаца. Андреј Чеславович Казаржевски, код кога сам ишао на лекције, предавао је чисто филолошку дисциплину - језик Новог Завета и приликом предавања он се старао да избегава директне „религиозне асоцијације“ ( за то су просто могли истерати са универзитета). Морао сам бити самоук. Ја се и до данас учим, јер сваки свети отац чија дела проучавам, захтева непрестано, удубљено „улажење“ у њега. Обично преводим два до три текста и сваки аутор постаје за мене учитељ. Имам 65 година и искрено признајем, да све до данас непрестано учим.

Што се тиче светоотачких текстова, њих је практично немогуће превести, јер се као по правилу добија више или мање адекватно препричавање тих текстова. Убеђен сам да је сваки превод - само превод. Он никада нема статус „прве свежине“ због предавања садржаја средствима другог језика. Али такво предавање приморава преводиоца да схвати аутора и за мене то је оно основно. Схватити не само интелектом, умом него је главно срцем. Стога сам ја дубоко уверен, да свете оце може преводити само црквени човек. Ако је он нецрквен, он просто неће схватити о чему се ради, чак и да је најсјајнији филолог.

-Шта Ви мислите, да ли је студенту богословије потребно да зна старогрчки језик ради изучавања патрологије?

-У крајњој мери је пожељно. Али знајући обавезе тих ученика, у томе видим неку одабраност. Грчки треба почети изучавати раније. А затим, шта је то изучавати језик? Језик је труд, те је стога и плод таквог труда, то јест знање новог језика увек корисно, ако оно служи прослављењу Бога а не личном славољубљу и гордости.

Уопште, што више језика знаш тим више ти схватљив постаје рођени језик, зато што при изучавању страног језика почињеш да схваташ и да цениш свој сопствени језик. Стога сам ја увек пројављивао иницијативу да студенти наших духовних школа изучавају древне језике, грчки и латински, али реални резултати тог изучавања остављају да се надамо на боље.

Уосталом, требало би себи признати ту несумњиву чињеницу да је дубоко изучавање страних језика већини студената богословије непотребно, јер код нас није језички факултет. Овде је потребан нормални минимум, који је потребан за опште развијање. Али мислим да је корисно стварати мале језичке групе (па макар и од једног, два студента) на сваком одељењу ради оних који желе да дубље изучавају древне и нове језике.

-Какве тенденције постоје у изучавању патрологије на Западу и у Русији? Да ли постоје некакве методолошке особености?

-Ја би на други начин формулисао питање. Јер Запад је веома хетероген а мимо свега осталог он се катастрофално дехристијанизује. Постоји Запад католички и протестантски, а оце Цркве изучавају и католици и протестанти. Оце изучавају чак нерелигиозни људи, односно неверујући. Као и у Русији, ка стваралаштву светих отаца се обраћају у специфичној перспективи и философији. Али ако говоримо о патрологији, онда наравно, ми у Русији смо много обавезни ономе што се ради на Западу. И ја лично сам захвалан католичким научницима који издају текстове светих отаца а ми се користимо њиховим делима. Такође, користимо се и плодовима протестантских научника, например, требало би напоменути њихове радове на изучавању Макарија Египатског.

Но, ако посматрамо патрологију (не патристику) као посебну дисциплину, онда се овде у првом реду подразумева црквеност, која се јавља по мом мишљењу као основни критеријум у приступу ка светоотачким делима. Ето, на пример на Западу изучавају светитеља Григорија Паламу. Католици га доживљавају различито у зависности од својих убеђења и погледа, чије колебање бива веома значајно: једни научници га готово симпатишу а други у њему виде католичкој традицији стран елемент. И код нас такође научници га понекад доживљавају као неки интелектуални систем које акцентује пажњу првенствено на разликовање суштине и енергија у Богу. Али овде треба схватати, да при свим проблемима у изучавању дела Григорија Паламе за нас је најважнији постулат - схватање тога да је он свети отац. Тај светитељ јесте неотуђива својина црквеног Предања, и он је виши од сваког истраживача који може да пронађе неке неповољне ситуације у његовој аргументацији или још некакве недостатке. И он је виши само због силе те једне чињенице да је он свети отац.

Ако полазимо од светости при изучавању светоотачког наслеђа онда је то наш главни и разликујући принцип православног приступа ка светоотачком наслеђу. За католике Григорије Палама је само један од византијских писаца, он за њих није свети отац и они га као таквог не признају, а за нас он је једна од главних карика светоотачког Предања. И када говоре о неком „паламизу“, ја увек иступам и иступаћу против тог неадекватног термина. Хајде да тада и учење преподобног Максима Исповедника назовемо „максимизмом“ и да га изучавамо као „максимизам“. Светог оца самим тим издвајају из контекста светоотачког Предања у којем се он налази. У ствари о томе су писали и владика Василије (Кривошеин) и Владимир Николајевич Лоски и отац Георгије Флоровски. Сви они су прелепо осећали живу везу светитеља Григорија Паламе са светоотачким Предањем.

-У чему се по вашем мишљењу, састоји сложеност изучавања светоотачког наслеђа за савремене студенте богословија? Да ли је могуће издвојити дела најтежа за схватање?

-Овде је потребно схватати и осећати контекст. Покушајте само онако прочитати дела, например, светитеља Јована Златоустог, конкретно „Беседе на Јеванђеља од Матеја“. Кроз неко време готово сваком студенту ће постати досадно а заједно са досадом ће доћи и умор: то је другачији језик, друго схватање света и културе, а логично и култура изражавања је другачија. Да би светитељ Јован Златоусти постао близак и схватљив, потребно је учинити унутрашњи подвиг и та потреба за подвигом је необходан услов приликом читања сваког светог оца. То је оно, што ја називам својеврсном аскезом, односно превлађивање наше духовне лењости а људи како је познато, не воле да је увек савлађују и да прилажу напоре. Таква аскеза предлаже, наравно, да свој живот треба градити како уче Оци. Стога ту обично ничу потешкоће.

-Реците нам, дела којих отаца су Вам најближа?

-Могао бих рећи да је то светитељ Атанасије: његова „Реч о оваплоћењу Бога Логоса“ није проста класика него је на мој поглед, ремек дело. Или „житије преподобног Антонија“ од истог светитеља. Уопште код сваког Оца постоје нека дела, која су мени посебно драга. Узмите преподобног Максима. Нека његова дела су ушла у „Добротољубље“, односно у антологију светоотачке аскетике, например „Главе о љубави“ где се даје концентрисан израз духовног искуства тог великог подвижника и не мање великог православног мислиоца. Мени још искрено задовољство причињава читање таквих кристално чистих дела као што је например „Древни патерик“. Али проблем за мене се састоји у томе, што ја непрестано осећам у себи одсуство равноправног духовновог искуства које би ми дозволило да у пуноћи доживим светоотачка дела.

           -Да ли су данас актуелна питања, која су свети оци разматрали у епохи раног хришћанства?

-Наравно! Још у младости ја сам дошао до закључка да мисли које ми изговарамо и које нам се чине оригиналне, у ствари су постојале и биле изречене раније у нешто другачијим формама. Вероватно је могуће рећи, да истински принципијалних питања као и одговора на њих нема пуно. Јер за православног хришћанина која су питања главна? Прво и најважније питање је како се спасити? И свети оци на њега одговарају и њихови одговори су такође за нас актуелни као што су они били актуелни и много векова пре.

Понекад говоре, да свети оци нису увек постављали питања например социјалног служења. Али шта је то социјално служење? То је пројављивање наше вере, јер вера без дела је мртва. Стога се социјално служење представља као једно од другостепених момената главног питања: како се спасити? Ако се стараш да оствариш то спасење, помажући људима, лечиш болесне или идеш у обилазак затвореницима онда на тај начин ти се стремиш ка циљу хришћанског житија. И при томе би увек требало памтити, да је достизање тог циља немогуће без приоритета унутрашњег над спољашним. А унутрашње је молитвени подвиг, духовно узрастање и задобијање Духа Светога. Без њих је незамисливо никакво социјално служење и остало спољашње деловање. То је аксиома православног живота.

-Зашто свештенослужитељи данас апелују на ауторитет отаца XX века а не на древне оце?

-Није увек тако. Лично ја често слушам како се свештеници у проповедима позивају на оце из далеке црквене прошлости. А како ћемо без тога? Јер Црква живи у вечности. И светитељ Игњатије Брјанчанинов, као и праведни Јован Кронштадски су заједно са преподобним Максимом Исповедником наши савременици. Али не савременици у том смислу да они живе са нама у једном времену, него у том што они живе у вечности ка којој ми непрестано стремимо да се сјединимо. Могуће је да данашњи свештеници чешће апелују на духовне писце XIX и XX века, стога што оци тог времена говоре схватљивијим за нас језиком. Опет понављам да сам ја сретао много свештеника који се непрестано позивају и на светитеља Јована Златоустог и на светитеља Василија Великог и тако даље. Стога не бих рекао да се они обраћају само ка оцима XX века.

-Студенти из патрологије пишу одељенске и дипломске радове. Да ли при томе студенти богословије доносе закључке које је могуће оценити као потребне и занимљиве?

-Наравно да доносе. Постоји низ радова који за саме студенте постају животно потребни и занимљиви, зато што се одједном отварају такви слојеви посматрања света о којима су они размишљали или површно или у потпуности у погрешном правцу. Постоје наравно и радови без стварне садржине, али постоје и веома озбиљни радови.

-Познато је да патрологија такође улази у наставни план Духовне Академије. Чиме се принципијално разликују академски курсови од оних из богословија?

-Ја предајем и у богословији и у академији услед чега се израдио овакав принцип: у академији обухватати те слојеве светоотачке писмености и богословља који се у богословији не изучавају. Али на жалост, овде ниче једна специфична околност: у Академију долазе људи из различитих богословија, где се патрологија предаје такође на различите начине. Иако постоји и општи курс, ипак много зависи од локалних услова, професора и тако даље. Понекад то, што изучавају например у Московској или Сретењској богословији, у другим местима бива непознато. Стога професор у Академији стоји пред сложеним проблемом: да ли да предаје материјал који је у принципу требао да буде обрађен у богословији или не треба.

По мом мишљењу, у Академији би требало да се предају у приципу посебни курсеви, односно да се расматрају некакви посебни делови, например постајање монашке писмености „златног века“ или црквени писци VI века и предавати по тим деловима подробније и дубље. У Академији би требала бити специјализација. Али сада је степен припреме студената из различитих богословија различит и то изазива потешкоће. Стога би професор све време морао да осцилира између специјалног курса и општих тема. Ево ја вам например предајем о светом Дионисију Александријском а долазе студенти из неке удаљене богословије који о њему нису ништа чули. И онда би требало понављати све то.

Осим тога, обично се заборавља, да је припрема лекција веома обиман процес, који одузима неколико година, а поготово припрема посебних курсева. Код нас се залагање професора оцењује по веома примитивној шеми: по броју часова, а ти часови су само мали врх огромног леденог брега читавог рада професора. Уствари, могу рећи, да се ја увек старам да поновим за себе и обновим већ пређени курс а то такође захтева одређено време.

-Да ли се патрологија предаје на државним универзитетима?

-Колико ја знам, на државним универзитетима патристика се предаје као историја хришћанске писмености или као део историје философије.

-Да ли студенти богословија данас располажу са квалитетним уџбеницима из патрологије?

-Постоји велики број лекција. Познат је општи преглед „Увод у светоотачко богословље“ оца Јована Мајендорфа. Недавно се код нас појавила књига искушеника Всеволода (Филипјева) „Пут светих отаца: Патрологија“. Веома су корисне књиге Константина Јефимовича Скурата. Најфундаменталнији је уџбеник Н.И.Сагарди „Лекције из патрологије“. Но велика провалија са тачке гледишта разрађених уџбеника се назире у разделу црквене писмености и богословља периода после „златног века“ у Византији. Овде би већ требало припремати посебан уџбеник (или још боље - лекције).

-Ви често упозоравате студенте богословија због коришћења несавесно преведених светоотачких текстова. А чије преводилачке радове ви сматрате успешним и адекватним?

-Колико сам схватио ради се о савременим преводиоцима? Опет понављам да је сваки превод само превод. Сваки преводилац, вољно или невољно прави грешке. Нема таквих преводилаца који никада не чине грешке и то је повезано са многим чисто субјективним стварима.

Несумњиво је да постоје добри преводиоци. Код нас ја могу издвојити Алексеја Георгијевича Дунајева, који као филолог веома добро преводи. Конкретно, поново пронађена дела преподобног Макарија Египатског код њега уопште нису лоше преведена. Али на жалост, његови ставови на светоотачко наслеђе су дубоко, по мом мишљењу, некоректни. И овде ниче питање: шта је то добар превод?

Превод то је или чисто предавање оригинала са чисто филолошке тачке гледишта, или је то ипак сагледавање дубљих слојева. Ја често радим са старим преводима и они ми се више свиђају него неки нови преводи без обзира на то што је тамо грешака такође доста. Али код њих постоји култура превода која је тесно повезана не само са културом језика него и са културом црквеног погледа на свет. Светоотачки текст то су текстови Хомера или Шекспира који су се више пута преводили при чему их је сваки преводилац саопштавао на свој начин. Црквени преводи то је оно што живи и ради у саборној свести Цркве. И стари преводи дела светих отаца се разликују од нових због тога што у њима присуствује дубока црквена култура. По степену те културе данашње поколење преводилаца не може се поредити са њима. Лично ја сам 30 година у Цркви и свом својом душом осећам, колико је дуг и мукотрпан пут усвојења црквеног језика и црквеног виђења постојања. У старим преводима постоје и грешке и пропусти, али они у себи носе задивљујућу чар црквене лепоте. Мени се чини да савремени преводи понекад пате од површности, равног сагледавања и не подижу духовне дубине слојева оригинала.

-Алексеј Иванович, какви су ваши планови за будућност? Да ли би хтели да остварите превод неког светоотачког дела?

-Планови за будућност то је већ како Господ да, али ипак ја сам већ практично завршио „Питања и одговоре ка Таласију“ преподобног Максима Исповедника и хтео бих да издам потпуни текст тог превода чији је први део био издаван пре готово 20 година. Сада ћу радити над тиме. А за даље се планира издање дела светитеља Теолипта Филаделфијског чији је превод такође при крају. Ја се надам да ћу са Божијом помоћи да га завршим. Надам се да ће ми Бог дати времена и снаге ради тога а њих обично увек недостаје. А тако би хтео још много шта да преведем!

-По чему су занимљиви ти преводи, на којима радите?

-„Питања и одговори ка Таласију“ преподобног Максима Исповедника су занимљиви због тога што је дати рад својеврсни „виши пример“ светоотачког богословља и аскетике. То је жива синтеза духовног искуства и виског богословља. Стога предстоји проницати у дубину сложене мисли преподобног оца, у његов сложени језик - одавде се између осталог и рађају моји коментари. Зато што мени некада није јасно, шта тај отац има у виду. Ја покушавам да објасним за мене непозната места и да им нађем светоотачке паралеле. Тако се појављују коментари који како се мени чини могу бити корисни и за друге, поготово за темељне читаоце. Као последица тога ја веома споро преводим. Проблеми настају и тада, када при схватању смисла грчког текста ја никако не могу да га поставим на руски језик. Стога се морају сећи фразе и смишљати некакве уметци да би то адекватно звучало на руском. Но, само по себи то дело јесте стварно једно од врхова светоотачке мисли.

Светитељ Теолипт је занимљив због тога што је он учитељ светитеља Григорија Паламе и значајан исихаста који је код нас познат само по некоректном преводу само једног дела у „Добротољубљу“. У XX веку су пронашли нови рукопис који садржи више од 20 дела овог светитеља. Ја сам почео превод са мојим бившим студентом, сада је он већ отац Александар Пржегорлински. Хтели смо да га брзо издамо, али је испало тако да дорада превода захтева много времена којега као и увек недостаје.

Светитељ Теолипт Филаделфијски је јединствен аутор. Он показује да се исихазам јавља не само као спор о суштини и енергијама у Богу, колико као јединствено духовно искуство које је изграђено од многих поколења православних подвижника. Сам светитељ Теолипт се није дотицао поменутих спорова али његова дела пројављују дубоку основу читавог исихазма као првенствено унутрашњег делања. Без светитеља Теолипта несхватљива је читава традиција православне духовности у њеним најбољим изразима.

Поред осталог, мени је веома занимљиво да се занимам преподобним Анастасијем Синаитом, неке преводе којега сам већ објављивао. Сада се занимам његовим уникалним делом које се зове „Питања и одговори“. Планова је много а који ће се од њих остварити –зна само Бог.

-Шта Ви мислите, са каквим знањима би требао да располаже студент богословије који је прошао све курсеве патрологије?

-Пожељно би било да се има што веће знање, али носити превелико бреме често зна да буде тешко. Када седаш у авион, могуће је са собом понети само одређени број килограма да не би било претоварености. Тако би и у пртљаг студента богословије требало ставити одређену количину знања. Било би добро када би они барем приближно знали ко је био овај или онај отац Цркве, када је он живео.

Например, ми на Литургији непрестано спомињемо велике васељенске учитеље. А ко је светитељ Василије Велики? Јер он је био жив човек, проживео је кратак али богат и светао живот, писао је дела од којих многа изненађују задивљујућом свежином благодатне мисли у којима се одразио његов непоновљиви, духовни лик. И тај лик се разликовао од истог лика његовог друга светитеља Григорија Богослова. И код студента богословије, по мом мишљењу, би требало да остане у души виђење духовног лика једног или другог оца Цркве који као да је „икона“ унутар наше душе.

У закључку бих хтео да изразим жељу да студенти богословије читају и саме свете оце и радове о светим оцима. Без таквог читања немогуће је задобијање пуноће духовног искуства и знања.