Наши односи су увек били искрени и пријатељски

Историја блиских односа Српске и Руске Православне Цркве се рачуна вековима. Током векова су два братска народа везана духовним јединством. Искушења која смо имали у прошлом веку су, такође, веома слична по својој природи. Хиљаде српских и руских новомученика су показали свету подвиг сведочења верности Христу и Његовој Цркви. Њихова жртва је постала залог нашег заједничког духовног препорода. О томе разговарамо са Свјатејшим Патријархом Српским Иринејем.

***

– Наша два народа, су и у даљој прошлости, и у новијој историји била веома блиска. И наша Црква је увек била веома блиска Руској Православној Цркви. Наши односи су увек били искрени и пријатељски. Уосталом, наши језици су слични, а Црква – једна, Православна. И ми, као мали народ и као мања Црква, увек смо гледали на Русију, као на свој народ, а на Руску Цркву – као на нашу Цркву. Узгред, то се манифестовало и у томе, што су се једно време, наши будући свештенослужитељи, образовали, углавном, у Русији, – у руским духовним академијама. Одатле су се наши студенти враћали свом народу, не само са добрим знањем руског језика, него и испуњени богатим искуством Руске Цркве.

Тако је било у прошлости, а надамо се, да ће тако бити и данас, и сутра, и увек. Ми припадамо породици словенских народа, у којој нам је руски народ – најближи. И то мимо утицаја, мимо свега тога, шта је Руска Црква пружила нашем народу. Посебно у тешким временима ропства под Турцима. Тада је сва наша нада била у помоћ Русије. Надали смо се помоћи и у избављењу.

У модерно време, ми никако не можемо заборавити значај цара Николаја II, када је Србија била у веома тешком положају, када је било питање бити или не бити, тада је руски император заузео став, који нас је спасао од пропасти. Рекавши, да ће, ако савезници не спасу српски народ, српску војску, Русија предузети одговарајуће мере.

Као што смо осетили ту топлу заштиту и помоћ руског народа у прошлости, осећамо, наравно и данас. И посебно нас радује, што је руски православни народ – најмногобројнији православни народ – превазишао своју катарзу, своја искушења, која смо и ми имали. Само, код Руса, је то било далеко трагичније него код нас.

Сада Русија треба да постане оно, што је била у највећем периоду своје историје. И у томе је – сва наша нада. И не само наша, него, мислим, и свих Православних Цркава, и целог хришћанства.

Време, у којем живимо, нам није превише наклоњено - Цркви, хришћанству уопште. Због тога је апсолутно неопходно зближавање православних народа, посебно нас – словенских народа. Зближавање, уједињење, да бисмо лакше могли да се одупремо свим невољама и искушењима данашњице.

И Црква својим учењем, својом етиком, својом животном философијом, треба да покаже свету, како да у људску заједницу уведе ту етику и те погледе на свет, који треба да постану основа стабилног и срећног живота наших савременика.

– У Руској Цркви, и Свјатејши Патријарх Кирил стално говори о томе, веома важно место припада прослављању подвига новомученика XX века, који су пострадали од безбожничког режима. Знамо, да је и у Српској Цркви било много мученика, који су пострадали од комуниста. Какав се значај у Србији придаје прослављању подвига тих исповедника? Шта они значе за сведочење Православља у XX веку и, у првом реду, за младе?

– На жалост, српски народ је, као и руски, силно пострадао у Првом и у Другом светском рату. И ми имамо велики број светих мученика, који су били истински сведоци и страдалници за своју веру. Посебно у нашим западним крајевима, где су људи страдали само због тога, што су припадали свом народу и били православни. Та страдања су доношена и од стране хришћана и од нехришћана, у трагичном периоду, када је наш народ био на граници истребљења. Али, многи су у то време просијали светлошћу своје вере.

Међу стотинама страдалника за православну веру, можемо се сетити једног старца – Вукашина из села Клепаца у Херцеговини, који је спокојно ишао у смрт и схватајући шта га чека, знао да му је суђено да буде жртва. Прихватио је то као вољу Божију и, одрекавши се своје воље, спокојно пострадао. Његово спокојство и миран израз на његовом лицу су раздражили џелата, и овај је присиљавао старца да узвикне некакву паролу. Али, Вукашин му је одговорио: «Дете, ради ти свој посао». То је само један пример из безброја многих.

И код нас и код вас има много места, где су страдали хришћани – представници наших народа. Знамо шта се дешавало код вас на Соловјецким острвима.

То је било време великог страдања хришћана, можда, чак страшније, него први векови хришћанства. То је било време великих страдања, великих искушења, али и великог укрепљења вере. Верујем, да се Црква у тим страдањима учврстила, и да се то пројавило у животу, како руског, тако и српског народа: из тих страдања је Црква изашла далеко јача, укрепљена је народна вера.

И ми верујемо, да свети мученици, страдалници за веру, стоје сада пред лицем Божијим, моле се за нас, помажу нам да пребродимо овај период свеопште глобализације, као што су и они преодолели време свог страдања.

– Недавно сте боравили на Косову. Каква је тамо сада ситуација?

– Говорили смо о страдањима, која су била у прошлости, али, на жалост, и сада се наставља време великих страдања. Народ, који је остао тамо, је изложен сталној опасности, пати због нестабилности. Људи не верују, да могу безбедно изаћи из својих домова, отићи на своје њиве. Многи, су радећи на својим пољима, то платили животом.

Потпуни хаос влада на тим просторима. И за похвалу људима који су остали на Косову, и у благодарност Богу, може се рећи, да им Господ даје снагу да остану тамо, чувају своје домове, своја гробља, своје светиње, своје цркве и манастире. Велики број људи би желео да се врати на Косово, али сва та нестабилност и немогућност нормалног живота их спречава да то учине. Можда ће доћи боља времена, више сигурности, и тада ће се многи људи вратити.

Али, реалност је таква, да људи тамо живе у сталном страху, и да су многи право да остану на својој земљи, платили својим животима, управо у време, када су ту дошле европске снаге, да стабилизују ситуацију на Косову и заштите тамошње становништво. Тада је страдало далеко више људи, него у претходном периоду, до доласка мировних снага. То је трагедија.

У модерној Европи сада нема народа, који страда више, него наш народ на Косову и Метохији.

Са патријархом Иринејем разговарао Борис Костенко