У своју децу усађујем веру у Бога

Нападач репрезентације Русије и енглеског „Арсенала“ је у животу скроман и ћутљив.У супротности са том ћутљивошћу – његова енергија на футбалском терену и способност да се једним потезом реши исход меча. Андреј је дао интервју за сајт Православие.RU после незаборавног „празника“ за децу, уприличеног у поводу отварања терена за фудбал, уз његово учешћe, у дворишту дома где је некада Андреј растао.

***

– За мене је то прилика да играм за своје задовољство. То су такве утакмице где можеш да радиш шта год желиш, а да те при томе нико не псује.

– Пре годину дана Вас је Руска Православна Црква наградила спомен медаљом мученице Татјане за ваш друштвени рад са младима. Шта за Вас та награда представља?

– То је било за мене врло неочекивано. Ја не мислим да сам радио нешто изузетно. Мени је и сада тешко да то проценим.

– Ви сте показали своју јавну позицију поводом једног од најстрашнијих проблема у Русији - алхолизму, налазећи се у улози у социјалној реклами у оквиру пројекта архимандрита Тихона (Шевкунова) „Заједничка ствар“, позивајући на трезвен начин живота. Шта можете рећи онима који се налазе под влашћу флаше?

– Потребно је оставити пиће. Ко га још увек није оставио, да остави! Ко није почео да пије да не почиње!

Фото: Православие.Ru

– Све зависи од родитеља, од васпитања у породици. Ако отац и мајка могу да усмере дете у правом смеру – неважно је чиме ће се оно занимати, спортом или другим прикладним послом, макар то било и тестерисање тестерицом. Главно је да дете стално има посао да не би имало времена за лоше ствари.

– А како Ви васпитавате Вашу децу? Да ли она одрастају у православној традицији?

– Ја сам руски православни човек. До мог крштења, које се десило када сан био одрастао, сваки пут када сам у детињсту или младости био са друговима у различитим градовима, трудио сам се да одем у храм да упалим свећу. Мени се свиђају руски храмови, сада чак и више, сада када су лепши него раније.

Своју децу васпитавам од самог рођења. Правилно или не, још увек не знам, време ће показати. Ја им усађујем разумевање да је неопходно веровати у Бога. Што се тиче свега осталог, тешко је говорити за себе, да ли си добар васпитач или не.

– Да ли Ви често успевате да будете у храму приликом тако згуснутог распореда?

– Када сам живео у Санкт-Петербургу, било ми је остварљиво да посећујем храм чешће: прецизније говорећи – једном месечно. Сада када живим у Лондону, то је много теже. Ја сам ове године, на жалост, у храму био само четири пута.

– Ви сте пример многим клинцима. Да ли Вам то доноси неку посебну одговорност?

– Ја не би волео да се неко према мени равна, сваки човек је дужан да нађе свој пут и да иде по њему. Можда је човек дужан да гледа према људима који га окружују, или на оне са којима би хтео да буде али да их не копира јер ће онда сићи са свог пута.

Са Андрејем Аршавиним је разговарао Игор Зибин