Коцкица у мозаику истине

Горан Радовановић: Aко свако од нас угради по неку коцкицу у мозаик истине или колективног сећања за будућност, онда ће се неке ствари мењати на боље.

Познати српски редитељ и сценариста Горан Радовановић, врсни документариста, један од најнаграђиванијих српских филмских аутора и добитник више од шездесет награда на домаћим и међународним филмским фестивалима, је средином фебруара боравио у Великој Хочи. Дане у овом метохијском селу којем се последњих година све чешће враћа, провео је у дружењу и разговорима са мештанима, обилазио великохочанске и ораховачке светиње, али и друге светиње на Косову и Метохији. У разговору за наш лист Горан је говорио као редитељ, али и као историчар уметности, јер се бавио истраживањем средњег века. Открио нам је на којем филму тренутно ради, шта га доводи у Велику Хочу и које ће емоције овога пута из ње однети.

Горане, Ви сте у животе Срба на Косову и Метохији ушли филмом ,,Енклава“. Многа Ваша филмска остварења су настала и пре и после тога филма, али некако нам се чини да сте ,,Енклавом“, нама, Србима са Косова и Метохије, отворили пут истине ка Европи, ка свету. Од ,,Енклаве“ нас дели више од пет година, па нам кажите шта радите ових дана у Великој Хочи и Ораховцу?

Хвала што радимо овај интервју у Ораховцу. После Енклаве сам снимао још један документарни играни филм ,,Случај Макавејев или процес у биоскопској сали“ који је победио прошле године на Фесту и представљао Србију по многим фестивалима од Солуна, Немачке, Ротердама, Тајвана, Словеније, Бугарске. А овде сам јер пре свега имам пријатеље. Први пут сам дошао у Ораховац и Велику Хочу кад сам по школама на КиМ тражио децу за улоге у филму ,,Енклава“, пре шест година. А онда, та премијера која се догодила у Великој Хочи, у Дому културе, била ми је посебна, да сам после у више наврата долазио. Последњи пут сам био са колегом редитељем Душаном Милићем који такође прави филм о Косову и Метохији под називом ,,Мрак“. То је један леп филм (сада је у монтажи) и он ме замолио да му покажем Косово и Метохију, пошто одавно није био, да види и осети атмосферу како наш народ живи. Били смо тад код Срђана Петровића, па смо били до Драганца, до нашег драгог пријатеља игумана Илариона Лупуловића. Тако сам присутан овде и преко мојих колега, а сада сам дошао просто да се опустим, да саберем утиске, да урадим верзију за најновији сценарио за филм који радимо о бомбардовању Србије, чија ће се радња догађати у Београду. Дошао сам приватно, да мало напуним батерије, да уживам међу пријатељима, да пијем вино из овога краја, да се причестим на Литургији, што сам и учинио у манастиру Будисавци, да поделим доживљаје овога краја у ове дивне фебруарске дане, који су се догодили и лепи у климатском смислу.

Били сте на Литургији у Будисавцима, а мало наших људи зна да постоји тај манастир. Како сте Ви до Будисаваца дошли?

Био сам једном гост код Петровића у Великој Хочи и отац Срђанов, Божа и Срђан са сином Луком, су понели грожђе на освећење за Преображење у Пећку Патријаршију. То је било за мене дивно изненађење, предиван доживљај, опет сам се тамо причестио и онда је дошао парох из Пећи који је требао да оде на манастирску славу у Будисавце. И отишли смо заједно: Петровићи, парох и ја. И дошли смо тамо међу народ. Хиљаду људи је било, прави сабор у најлепшем смислу те речи. И та црква је толико била лепа, и сад је лепа, али мени посебно у том тренутку, као црква стара у Липљану из 14.века, српско-византијски стил, тако да ми је остала некако у дивном сећању као и та идеја да храмовна слава окупља људе Метохије. Додуше, сад сам био и било је само двоје људи на Литургији, али упркос томе, то је био леп доживљај. На жалост или на срећу, црква је у жици, заштићена је, али тужно је видети светињу у жици. Још то нису срећна времена, неке слободе и толеранције...

Тамо је мати Матрона?

Будисавци су женски манастир и јесте тамо мати Матрона, дивна жена. Ми смо и неки земљаци, она од Гуче, моја мати од Љига, дели нас Рудник. Тако да смо се испричали, исмејали. Дивна мати, диван доживљај.

Горане, Ви сте снимили ,,Енклаву“, филм који је наша држава делимично финансирала, али је већи део новца дала Немачка. Како то да су Немци дали новац за један такав филм, ако знамо да су немачки војници били део тог КФОР-а који се баш и није потрудио да заштити српски народ на Косову и Метохији?

Добро питање, јер ми Срби имамо ту параноју, која није параноја већ почиње неким реалним и савременим политичким догађајима да смо незаштићени, да је запад против нас. То је тачно. Међутим, Немачка држава је ипак демократска цивилизована земља, упркос њене спољне политике и њеног учешћа војног(на жалост , бомбардовање Југославије је било прво учешће немачке војске у неким ратним акцијама после Другог светског рата). Врло је једноставно. То је антиратни филм, где су деца жртве рата, и ти интелектуалци уредници и људи који раде у тим фондовима који су давали новац, просто и они имају зорт од тога, страх да не подрже нешто што је антиратно . И пошто је сценарио био антиратан, виђен из визуре деце, онда су они имали моралну обавезу због сопствене прошлости да финансирају такав филм. А онда се догодило нешто необично. Схватили су, када се филм појавио, да је то виђење из српског угла и да су Срби, испало је, жртве. Е сада, пошто је то демократска земља, нису забранили филм, али су га пустили у један ујутру. Оно што је тужно да је наша земља учествовала са минималним средствима, то је уствари немачки филм у продукционом смислу, са српским глумцима, српском темом, српским локацијама. Али, не треба да се жалимо, нити да тугујемо, ни да, жаргонски речено, бацамо камен на нашу државу. Наша држава је једно, политичари су друго. Чињеница је да је тај филм добио страшно мало новца 80 000 евра, безначајна сума за ту врсту играног филма чији је буџет 800 000 евра.. Тако да сам имао додатно потешкоће да задржим уметнички кадар српски, који разуме тему, да не узимам немачке ауторе, који су ми се наметали. Али све у свему тај филм је имао пуно успеха, отворио је Московски фестивал, освојио две награде у Немачкој. Кад се већ нешто направи, људи онда реагују, онда се не поставља питање политике. Било је ту неких злонамерних критика из Баварске ,,опет Српска туга, српско самокукање“, али већина критика је била изузетно позитивна. Људи су доживљавали филм као емотивно дело. Добили смо награде у Италији, велике награде смо добили у Бергаму - Гранд при, Гранд при у Наполи, у Руану, у Немачкој, у Кемрицу, узели смо награде на свим дечјим фестивалима у Америци, у Индији. Тај филм је некако на најкултурнији начин презентовао трауму савременог стања на Косову и Метохји, поготово ситуацију у српским срединама. То је мој мали национални задатак, који се срећно остварио. Није то ништа епохално, треба да будемо реални, али ако свако од нас уради по неку коцкицу у том мозаику истине или колективног сећања за будућност, онда ће се неке ствари мењати на боље.

Сада радите филм о бомбардовању наше земље. То је један мало већи корак, јер је наша земља претрпела огромна страдања од НАТО бомби, када су се велике силе удружиле против ње. Колико је сада већа опасност да се Ви појавите са једним филмом који ће о томе говорити?

Немам ја више опасности. Више нисам толико млад да би се плашио, знам шта радим. Страшно је важно да ми, који смо сведоци, са малом временском дистанцом, која је таман довољна да не будемо превише емотивни према том догађају (двадесет година је прошло), направимо нешто што ће нас одредити, што нас је већ одредило. То бомбардовање несрећно, трагично, као један велики трауматични догађај, који је оставио страх. Читава генерација је расла са тим подсвесним колективним страхом. Друго, то је моменат када је покушана да се одузме голом физичком силом идеја о нашем идентитету. И није се то догодило. И даље ми смо то што јесмо. То је велика тема. Мене не занима НАТО, у смислу анализа агресије. То није жанровски филм, није то ратни филм. То је породични филм о детету које одраста без присуства оца, заједно са мајком која тоне у параноју и да видимо шта се догађа са људском дечјом душицом од седам, осам година, која губи подршку мајке и која тоне у ту дубину страха. И зато се филм зове Баук, по чувеној Гетеовој песми у дивном преводу Алексе Шантића. Баук - то је просто програмска песма романтизна о страху. Тај филм мени значи као један камен међаш, да се нешто догодило крупно са нашим народом. Ми морамо из нашег бића, из наше визуре, да причамо о себи, јер ако ми не причамо о себи онда ће други причати лажи. Добили смо подршку наше државе, на конкурсу јавном, врло пристојна подршка, ништа епохално, легално, легитимно. Оно што је лепо, филм је добио подршку и у Бугарској, која је чланица НАТО пакта. Идемо сад и у Русију, Мосфилм је показао велико интересовање. Грци су показали интересовање и они ће бити партнери. Ништа не кријемо, идемо јаким уметничким адутима. Почећемо снимање у ово време следеће године.

На почетку разговора сте споменули филм ,,Случај Макавејев или процес у биоскопској сали“. Колико тај филм говори о нама Србима, о нашој држави и прошлости?

Па то је тај моменат титоизма, ја сам сведок тог живота. Ја сам рођен `57. године, растао сам крајем шездесетих, почетком седамдесетих сам стасавао. Рани пубертет, где је једноумље био неки стандард и није постојало ништа друго осим тог титоизма и самоуправљања, дијалектичког материјализма. Нажалост, данас се путем политике то друштво показује као идеални бајколики свет, где смо доживљавали неку екстазу среће, неки шопинг у Трсту, неки црвени пасош, где смо могли да се крећемо, заборављајући једну просту чињеницу да нисмо имали слободу говора. И сада, неки данашњи политичари славе тај свет поредећи наравно Тита са Милошевићем, као Милошевић је донео све то зло, заборављајући да је Милошевић изашао из шињела титоистичког. Бојим се да је тај дух титоизма и данас присутан, посебно код неких политичара који себе доживљавају као неку левицу, као леву демократску антифашистичку опцију, на жалост, црпећи своје идеале из тоталитарног система, где није било слободе говора. Зато ми је тај филм био важан са једне стране. С друге стране, то је филм о мом омиљеном редитељу Душану Макавејеву који је унео толико новине у српски, европски па и светски филм, који је сигурно један од најзначајнијих аутора са ових простора у свету. То су били моји мотиви да направим тај филм. Тај филм има леп, сјајан пријем у Србији, добили смо главну награду на Фесту прошле године и иде по врло значајним светским фестивалима.

За филм су коришћена и нека оригинална документа која су била живи доказ да се то десило?

Да. Мени је било важно да покажем механизам титоизма који је почивао на искључивости. Слобода је била само у оквиру партије. Ту су били неки као традиционална струја, овде је била нека иновативна, авангардна, како су говорили, али реч је било о комунизму, једноумљу. За мене, као неког аутсајдера који сам није веровао у дијалектички материјализам, није било места, није било места за све људе. То је време када су попови били везани искључиво за смрт и за додиривање дугмета кад их сретнемо. То је било једно време атеизма, ја га макар доживљавам као време испирања мозга, са невероватно јаким изражајем култа личности у политици. Имамо оца нације, неког човека који нам даје дозволу да живимо овако или онако, који говори да воли Србију као да председник треба да се изјашњава по питању љубави према сопственој земљи. То је нешто што је елементарно, о чему се не прича, што се подразумева. Тај култ личности који је постојао у комунизму и дан данас постоји.

Ту је и Милена Дравић?

То је на жалост њено последње појављивање. Она је дошла, она је сведок, она је главна улога у том филму, велика дива. Снимали смо је. Умрла је после девет месеци, док је филм био у монтажи. Умро је и Душан Макавејев, није видео филм. Умро је још један учесник - Андреј Поповић, којег смо снимали. Имам утисак да сам украо нешто од живота за будућност, украо сам људе који су врло брзо преминули. Био је последњи дах да се направи тај филм.

Спасили сте их од смрти, сачували од заборава, иако су они иза себе оставили уметничког трага...

То је била велика траума, велики филм који је био забрањен. То је та српска, југословенска, варијанта комунизма: забрањен, ал није забрањен, демократија је постојала, није забрањен, али у ствари не постоји филм. Можеш да се запослиш, сви могу да се запосле, а мораш да имаш ћагу да си члан партије. А опет ,,то није ни важно“ и опет то је тај сулуди демократски механизам иза којег је стајао један дух пошасти те партије коју су људи омаловажавали ,,није ни важно“. А испоставило се да је суштински важно, јер је та партија управо унела нама забрану на наше биће. Наше биће значи: на нашу историју, на наше порекло, на мога деду Солунског борца, на моју бабу која је остала без те пензије, јер је он био са петоро деце и као капетан југословенске војске, страдао од партизана у `67.години. Био је у селу угледан човек, и није смео да остане угледан човек, породични, верујући човек и веран својој заклетви војничкој. Та забрана на наше биће и даље нам се свети или преко неког вулгарног национализма у политици, примитивних неких десних варијанти, манипулацијом Црквом или са леве стране, која потпуно негира оно што је суштина, а то је српско грађанско биће. Зато Бора Пекић, велики Борисав Пекић, никог не узима у уста. Он је први демократа, прави демократа, који је страдао као гимназијалац, био у затвору, који се никад није жалио. То му није био део каријере. Он није био острашћени мрзитељ комунизма, али се бавио сопственом традицијом, 17. и 18. веком (Ходочашће Арсенија Његована). Бавио се тоталитаризмом, нацизмом, па наравно и комунизмом. Бору Пекића нико не помиње у другој Србији. Зашто? Зато што је био прави истински демократа, али њему није сметала српска традиција и он је стајао раме уз раме са великаном, једним правим великаном модернистом српским, Црњанским, који такође није популаран, који је био модернисата, а био је и човек који је живео ласцивнијим мало и хедонистичким животом. Један модерњак, један, како се каже ,,из прека Србин“, који је дошао, подигао Београд на ноге, али који је направио нешто што је суштина српског народа, односно та тема, то су те сеобе. Сеобе као идентитетски покрет- Срби се селе, али са идентитетом, да би задржали идентитет. Та два човека нису омиљена у српској демократији, зато што се баве сопством, нама, традицијом, истином, а невероватно модерни људи. Е сад, ја покушавам на мом малом, микро плану, у филмском свету, да се бавим неким савременим тренутком, који се зове не политика, него савремена српска историја и да је тумачим на неострашћени начин, идентитетски. Мене не занима бомбардовање у неком политичком кључу да се ја бавим НАТО и ЈНА. Ја то и не умем да радим, немам ни та сазнања. То припада жанровском филму. Мене занима српска породица, одрастање једног детета под бомбама и страх у очима мајке. Па шта ћете више, то су те вечне теме.

Да ли Вас та потреба за идентитетом и потврда идентитета данас доводи на Косово и Метохију?

Како да не. Ви дођете у Будисавце видите нешто што траје од 14.века То су моји преци зидали. То је моја историја, то је нешто што Косово има и зато је Косово највећи проблем свима: и политичарима и народу и међународној заједници како се то еуфемистички каже, да не кажем западу, јер је то место идентитета. Зашто место идентитета? Па зато што има толико сачуваних храмова, прелепе уметности. Видите Грачаницу, која је сигурно најлепши (као историчар уметности бавим се средњем веком) архитектонски споменик у позној византији, па од Комнена до Палеолога. Од македонске династије до краја Византије сигурно најлепши споменик, без обзира на онај егзона атекс који је додат. Имате Дечане у којима је једина, сачувана до краја у потпуности, фреско декорација. Можда те фреске нису у највећем уметничком нивоу, али су комплет сачуване. Па онда имате Богородицу Љевишку са тим фрескама чудесним, па све те цркве: црква у Липљану, Будисавце, па ове мале цркве по Великој Хочи... то је нешто што Србија нема на другом месту. Имате једно село са десетак цркава! То говори да богати људи, у свом селу граде цркве. Обично су донатори били цареви и великаши, али имате и трговце. Нема нигде у Србији село са толико цркава, толико старих цркава. Тако да је Косово проблем због идентитета. Лево, десно, напред, назад и опет дођемо ту, зато што је ту извориште свега. Да Косово нема те цркве , не би ни постојала та орална, усмена традиција, не би постојао тај велики мит. Ми смо једини народ коме се експлицитно каже да не траба да имате мит. Па Американци имају Дејвида Крокета па им нико не каже да не треба, да не смеју да имају Дејвида Крокета, ... Ајде чик реците Американцима да немају то! Нема народа без мита. Обично се каже ,,манипулација митом“. Тако су и комунисти бранили своју веру каже ,,комунистички покрет и идеје су сјајне, него ми смо лоши који то злоупотребљавамо“. Тако је и са митом. Свако може да злоупотреби мит. Шта је лоше у миту о вечности и жељи за добром, и жртви за добро? Наравно, ако човек каже ,,аха, па то се зна, ту постоје и Албанци!“ Па наравно да постоје Албанци, па какве везе има с митом. Мит није узрок ,,геноцидно милошевићке политике“ како то НАТО види и ,,хашка правда“. Тако да су то све наративи који пролазе, иду лево, десно, тање се, али ми трајемо и трајаћемо док постојимо и док наша генерација не живи само од мита, него прозводи нова дела, нова култура која се ослања на то. Ако ми не производимо ништа, намерно кажем производимо, и у ликовној уметности и у филму и у песништву и у архитектури, онда нема вајде од нас. Морамо да се односимо и према прошлости и према будућности, морамо да стварамо.

Одавде ћете отићи са неким новим емоцијама. Којим? И да ли ће оне утицати на нека Ваша нова остварења?

У праву сте. Оно што мене фасцинира овде, наравно ја видим овде све: видим и људе, и корупцију, видим и немоћ, видим и завист, али није то суштина. Суштина је да човек види велику жртву, а где има жртве има и неке наде. Кад видите двадесетак девојчица са ролерима у Хочи, онда сузе вам крену. Зато што видите да су ту родитељи, иза те деце стоји љубав. Ви видите љубав и сведок сте љубави у нечему. То су те емоције: једна истина, једноставност. Овај крај је карактеристичан по томе што је пун љубави и људи су страшно поносни. Није баш то хришћански бити поносан, али понос са љубављу који људи имају и та посвећеност Цркви, то није питање дубине вере. То је некако нераздвојиво, зато што је та црква мала, ушушкана између улица и то тако траје вековима. То је нешто што је јединствено у Србији. Српска села су по чукама, манастир је стециште, па се иде далеко до манастира. Немате ви у Србији, у сваком селу сеоску цркву, а камоли да имате село са толико цркава. То је оно што Ораховац и Велика Хоча дају. Дају ми ту љубав коју осећам, коју видим. Видим је у родитељима, у деци, у некој симбиози историје, будућности, вечности. Са свим тим траумама, тешкоћама живота, одлазак, једном ногом у другом делу Србије, другом овде, зависност од тог административног прелаза... али просто, љубав и та чистота, поглед из Зочишта и целивање моштију. Не мора човек да буде ни верник, али кад ви видите верујућег човека, видите љубав, ту и дубину, онда је и вама лакше.

Да ли ће Вас та љубав опет довести овде?

Ја бих најрадије купио једну кућицу у Великој Хочи и живео до краја живота, без шале. То је лепота Србије, та разноликост. Моји су из Ваљевског краја, који су крајем 19.века дошли из Херцеговине, мени је лепо у Великој Хочи, То је то осећање различитости, локалног колорита, језика... ја волим тај језик који се све мање прича у Великој Хочи. Нажалост, причају га само старији људи. То и јесте Србија и зато смо толико богати и тако ви поређате Хочанца, Пироћанца, једног Лалу, Банаћанина, Ужичанина, човека из Рашке, човека из Босне... то су толико различитих светова, то је непојмљиво. На жалост више нема људи у Лици... На нама је да се бавимо сами собом, јер ако се ми не бавимо сами собом у смислу љубави и лепоте и неке самоанализе и самокритике и опсервације онда ће се бавити други, али на погрешан начин.

***

Горан Радовановић је рођен у Београду 1957, дипломирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду, био стипендиста Гете Института у Минхену, бавио се филмском критиком, сценариста је и редитељ играног и документарног филма, гостујући је професор на престижним универзитетима у свету, члан је Европске Филмске академије и Удружења Филмских уметника Србије. Филмови Горана Радовановића приказани су у званичним програмима преко 100 међународних фестивала. Специјалне ретроспективе његових документарних филмова приказане су у Барселони(2006.и 2007.године), Хавани(2010) и Бечу(2011).