Духовна Победа православља

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас славимо Победу православља, духовну победу која је за многе, по милости Божијој, испуњена плодовима прве недеље Великог поста. Ово је изузетно радостан догађај поткрепљен малим победама на личном фронту у борби с ђаволом. То је празник истините вере, победе над лажним учењима, победе над јересима, и само његово успостављање је повезано с једном од таквих победа Цркве – над иконоборством.

Шта је православље? То је истинско богопознање и богопоштовање, то је поклоњење Богу у духу и истини. Православље је прослављање Бога кроз Његово истинско познање и кроз поклоњење Њему, тако нам о томе говори светитељ Игњатије (Брјанчанинов).

Многи хришћани посте Велики пост и са свештеним страхом се односе према овом благослову Цркве Божије. Међутим, многи од нас су, нажалост, опијени и отровани чудним учењима и неправилним представама о Богу и Цркви. На пример, једно од највише раширених је кад људи кажу да „верујем, лично општим с Богом у свом срцу и за то ми није потребна никаква формална страна“, имајући у виду Цркву. „Формалном страном“ они називају литургијско општење, учествовање у тајнама, духовне савете и општење са свештенослужитељима. Све је то производ рада лажног разума, то је јерес.

Међутим, свако од нас ће, ако пажљиво размислимо о својој личној представи о Богу и Цркви, о духовном животу, увидети да је јадни следбеник своје мале јереси, лажне представе која често представља последицу лењости и гордости: мрзи нас да прочитамо, мрзи нас да питамо, мрзи нас да се посаветујемо, мрзи нас да повијемо главу пред учењем Цркве и да се напијемо из лековитог извора божанске благодати.

У току целе своје историје Црква се борила с јересима и лажним учењем, с овим семенима која је ђаво сејао међу добром пшеницом, и данас – на овај дан – она набраја ове страшне јереси и анатемише их.

Свет врло болно доживљава реч „анатема“, чак ни не схватајући њено значење. Стално се може чути да је то нешто страшно, непријатно, некакво проклетство, не само то, нецрквени људи често кажу за себе: „анатемисан сам...“ и томе сличне глупости. Изговарају реч у празно не схватајући њено значење. Чак ће се увредити, свет се вређа због ове речи коју је изговорио још апостол Павле: „Анатема, одбачен.“ Свет се вређа као да Црква упада у његов лични живот и као да не неки начин гази његова права и слободе.

Све то је, наравно, примитиван доживљај, бескрајна ташта и горда глупост, мрак, непросвећеност овог света и његова дубока утонулост у таму. Он не схвата да Црква просто човеку, хришћанину, и целом човечанству нуди дејство које га чисти, лек. Црква на тај начин лечи називајући, дефинишући ову или ону конкретну болест. Црква успоставља тачну дијагнозу.

Кад чује речи анатеме сваки хришћанин може да измери сопствену веру у складу с тим како Црква оцењује нешто, од чега се окреће, шта не признаје за своје, шта сматра погубним, отровним и смртоносним, шта сматра штетним по наше спасење, шта признаје неспојивим с наслеђивањем Небеског Царства. Ето шта је заправо анатемисање. То је лечење и истовремено превенција духовних болести, смртоносних вируса који погађају наше душе.

Апостол Павле је говорио: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1, 8).

Какве строге, али праведне и спасоносне речи! Има ситуација кад лекар долази код болесника и овај почиње да га блати, да ропће на њега, да му говори непријатне, па чак и увредљиве речи. То се често дешава са старим људима или с болестима кад је воља већ раслабљена и свест помрачена. Међутим, искусан лекар се према таквом болеснику односи с љубављу, не примећује роптање или се чак са хумором односи према овим увредљивим речима. Он доноси свој горки лек, вади свој оштар и за људско тело болан скалпел и лечи болесника.

Тако се с болесним човеком може упоредити и цело човечанство које је опијено лажним учењима. Црква и реч Божија за које нам се понекад чини да су горке за болесно човечанство, у ствари су за њега спасоносне, то је једино спасоносно средство за бесмртну душу.

Данас славимо победу Цркве, победу истине над лажју, и свако од нас ко је постио прве недеље поста колико је могао, слави своју малу победу. Неки су први пут дошли на исповест, неки су већ долазили, али је исповест била тако искрена, дубока и потпуна као никад пре. Човек који се дуго налази у Цркви такође је стекао нешто ново и ми се заједно радујемо томе, славимо, сједињујући се са Христом у Евхаристији.

Међутим, притом треба обавезно да имамо на уму да често после такве победе следи благо опуштање и онда ђаво као искусан ловац искаче из заседе и погађа хришћанина. Врло често, многи знају на основу свог искуства, након што смо се прве недеље подвизавали како треба, у другој недељи поста следе нека посебна и неочекивана искушења и падови; и данас бих све желео да позовем да будемо пажљиви.

Да будемо пажљиви и ревносни и да строго идемо за светим оцима који су свој живот положили за борбу с ђаволом, и тада ћемо, имајући око себе такав збор сведока, заиста збацити са себе свако бреме и грех који нам поставља препреке. И са стрпљењем ћемо прелазити поприште које нам предстоји.

Амин.