Руски језик у свету

Tоком Београдског сајма 2016 књига из штампе је изашла нова збирка есеја руског мислиоца, мисионара и свештеника, оца Андреја Ткачова. Књигу „Бегунац од света“ издала је издавачка кућа „Драслар“ у сарадњи са Сретењским манастиром из Москве. Слично, руско издање доживело је у Русији огроман успех.

Није тешко издвојити најраспрострањеније језике на свету. То је, наравно, кинески, због огромног броја људи који га сматрају својим матерњим. То је арапски, пошто је то језик религије која се динамично развија и шири. То је шпански, којим, рачунајући и дијалекте, говори скоро цела полулопта, на чему се посебно морамо захвалити католичким мисионарима. То је, наравно, енглески, који у свету обавља исту ону функцију као коине у време хеленизма или руски у СССР-у. Данас је то језик међународне комуникације, углавном трговачке и научно-технолошке. И то је руски.

* * *

Руски језик није језик трговине. У ове сврхе и сам је нафилован енглеском лексиком. Он није матерњи језик светске религије, као арапски или јеврејски. За сопствену богословско-хришћанску сврху руски језик је усвојио мноштво грчких и латинских термина. Што је правилно. Бројем становника никога не плашимо и не чудимо попут Кинеза. То је неоспорно. Шта је руски језик у свету и која је његова вредност? То није језик светских колонијалиста, није језик светских трговаца, није језик нових религиозних откровења, то је језик специфичне културе, у чијем центру је руска књижевност. У томе је његов светски значај.

* * *

Ова црта зближава руски и француски, само с том разликом што франкофони људи на свету постоје и захваљујући дуготрајном колонијалном периоду. У Сенегалу, Вијетнаму и на Тахитију људи нису учили француски како би се наслађивали Расином, већ зато што је то заповедио француски колонизатор. А у Русији су од времена деце Петра Великог учили француски због чистог наслађивања културом и без икакве жеље за политичком зависношћу. Исто тако се људи данас наслађују руским језиком.

* * *

Руски језик је језик велике руске књижевности, која је дете Јеванђеља и Христове Цркве у најширем и најслободнијем схватању овог огромног термина.

Уопштавајући историјски пут можемо да издвојимо кијевску, московску, петровску, совјетску и постсовјетску Русију. Књижевност се несумњиво појавила заједно с вером и писменошћу у кијевској Русији. Али се у њој није развила као што се није развила ни у московској. Књижевност се код нас развијала и постала је светска после Петра и његових ураганских промена. Од тада па до данас (надам се) историја Русије је нераскидиво повезана с књижевношћу и у извесној мери је заправо историја књижевности. Да бисте илустровали ове речи сетите се како је на живот света утицао човек као Владимир Уљанов (Лењин), а онда се сетите колико десетина пута је прочитао књигу Чернишевског „Шта да се ради?“ Прво Русо утиче на Толстоја толико да с груди младог грофа сопственим портретом истискује крстић. Онда Толстој утиче на земљу и цео свет до те мере да се претвара у огледало руске револуције.

* * *

Значај књижевности је порастао за време Петра. Овај значај није опао, али је специфично, премда једнострано, порастао у совјетско време, затим се по инерцији одржао у прелазним периодима и почео је да јењава тек у најскорије време с тенденцијом ка препороду (ура!) у последњим сатима и минутима, сликовито говорећи. Не можемо да схватимо своју историју и не можемо се разабрати у њој ако не схватимо своју књижевност: њен религијски корен, ораторске успехе револуционара, грађански патос најбољих писаца и остало.

Тешко да су штампарија и новине имали толики разорни потенцијал у још некој земљи као у Русији и то такође треба да схватимо. Лек не лечи ако не може да отрује и оно што је успешно уништавало може успешно да ствара.

* * *

Кад се народ концентрише и кад је власт равнодушна према њеном тихом труду, то је бременито устанком маса до којег ће временом доћи. Кад власт ноћу пали светлост у кабинетима и размишља и размишља, а народ не размишља ни о чему осим о потрошачкој корпи, кад се не концентрише, то је такође невоља. Добро је кад проблем осећа и онај ко је горе, и онај ко иде у подножју. Зато Путинов говор на Руском књижевном скупу у новембру 2013. године представља знак охрабрења.

* * *

„Чак и ако, – каже Владимир Владимирович, – опадање интересовања за читање и за књиге представља општу тенденцију у свету, немамо права да се с тим помиримо.“

Толстој и Достојевски су наше веће богатство него што су то нафта и гас, зато што се нафта и гас налазе испод наших ногу без нашег труда, а списатељски геније зри у недрима народне свести. Ако вам се свиђа, то су маркери по којима се препознајемо, знаци нашег присуства у светској култури. И до чега смо данас дошли!

Као што огромна природна богатства не спречавају постојање сиромаштва и убогости код нас, тако нас ни огроман културни потенцијал не спречва да таворимо у незнању у потпуном складу са општим светским тенденцијма. То није добро.

Оних девет минута које по статистици књизи дневно посвећује просечан становник Русије, треба да нас уплаше својом ништавношћу. Било би добро да посвећујемо књизи онолико времена колико посвећујемо седењу за трпезаријским столом и ништа мање него што жртвујемо телевизору.

Путин је поменуо информационе технологије које очигледно утичу на културу читања; начинио је опаску о томе да мисао зри и бруси се само приликом рада с текстовима; подсетио је на то да има све мање језичког богатства у свакодневном говору и на то да књижевни језик постаје изузетак. Он је укратко, али сажето рекао све што је требало да каже владар који је свестан којим словесним народом влада. И да је само критиковао, за то не би било потребно много памети.

* * *

Било је и конструктивних ствари и он је чак у виду цртица означио тенденције. Шта то планира руска држава?

– Обнову престижа наставника књижевности.

– Помоћ у очувању обједињујуће улоге руског језика на простору државе.

– Превођење на руски језик свега истакнутог и значајног што се појављује у књижевностима других народа који насељавају Русију.

– Као подршку савременим ауторима – оснивање награде председника РФ у области књижевности и уметности за дела за децу и омладину. Награда је почела да се уручује 2014. године која је проглашена Годином културе. Предложено је да се размисли о томе да се 2015. година прогласи Годином књижевности.

Власт коју представља председник схвата да (sic!) тржиште није свемоћно. У сваком случају у наведеној области су тржишни механизми саморегулације пасивни. Потребни су свесни и вољни нпори друштва и власти. Планирано је стварање услова за координацију напора запослених у „библиотекама, књижевним музејима, спомен-кућама писаца“.

Задаци превазилазе чисту сферу префињеног. Међу задацима су:

– посебно усмеравање пажње друштва на домаћу књижевност;

– учинити руску књижевност, руски језик моћним фактором идејног утицаја Русије у свету;

– формирање у земљи средине у којој ће образованост, ерудиција, познавање књижевне класике и савремене књижевности представљати правило бонтона.

* * *

О чему нам све ово говори? Говори о потребним критеријумима за величину домовине.

Петар I којег смо похвалили због тога што је учествовао у рађању наше велике књижевности, достојан је и грдње. Управо од Петра размишљамо о слави Русије у количинским категоријама спољашњег успеха и победа. Величина је почела да се описује у терминима „изградили“, „полетели“, „изваљали“, „победили“. Све топло и тихо што се описује помоћу глагола „пожалили“, „растужили се“, „покајали се“ отишло је у књижевност као у подземље. У суштини, пред нама се поставља питање Владимира Соловјова, преформулисано у XXI веку: „Каква желиш да будеш, Русијо? Русија Ксеркса или Христа?“

Врховна власт, хвала Богу, већ схвата да су знаци истинске величине повезани с песничким стихом ништа мање, ако не и више, него с оштрим војничким гвожђем.

* * *

Дакле, за књиге! Света Цкрво, дај пример!

Бесловесна паства не може бити хришћнска. А свештеник који не чита књиге не може бити служитељ Бога Речи. Ако неко не схвати шта је председник рекао, људи Цркве треба да схвате. Као што су Јевреји који су се вратили из Вавилона, поново открили заборављену Књигу закона, тако и ми треба да откријемо за себе прави избор народне величине – његову књижевност. Она нас неће удаљити од Христа, већ ће нас само још више везати за Њега. Срамота је, браћо, што се на Принстону и Јејлу студенти зноје над руском граматиком како би читали Достојевског у оригиналу, а наш Вања на све стране само радо псује на великом и моћном језику.

Боље је да прво лагано девет минута продужимо на десет. Онда ћемо „се дрзнути“ и десет продужити на петнаест. А после ћемо искључити „кутију“ и продужићемо петнаест на осамнаест. Већ у овој фази, за коју ће нам бити потребно годину-две дана, односно у фази удвостручења девет минута Господ ће нас обрадовати и новим именима у књижевности, и новом благодаћу у свакодневном животу, и успешним зацељивањем старих рана.