Сликар: Андреј Верешчагин
Да се не бисмо изгубили у џунгли
У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака. Касније, кад га изнутра неукротиво опали сила пробуђеног пола, кад почне да чезне и да тугује, можда неће успети да узме у руке песмарицу или озбиљну књигу о животу у којем нема тако много догађаја, али зато има много суза и грешака. И како човек да не полуди у периоду сазревања без паметног шапата лепе књиге? И у зрелом узрасту, ако није навикао да чита неће га привући философија, религија и историја. Једноставно ће остати неразвијен. И само зато што нема навику ћутљивог разговора с аутором који се сакрио у словима – навику која се зове читање.
Наша епоха која стрмоглаво јури у провалију и успут губи вековима стечене навике треба да зна у шта ће израсти човек који није навикао да чита. И шта представља друштво које се састоји од људи који не читају. Кад помислим на ово у мени се појављује слика некада напредног града који је данас изгубљен у џунгли. Сетите се цртаног филма „Могли“ или играног филма Ф. Кополе „Апокалипса данас“. У првом случају мајмунски народ скаче по рушевинама храмова и двораца по којима се вију лијане. У другом – луди бели вођа суди становницима џунгле на рушевинама древне цивилизације. А некада је и на једном и на другом месту врио живот: чула се музика, људи су слушали савете мудрих. Сад се све завршило. И шта му је дошло на смену? Ново варварство на напуклом камењу прошлости коју нико не разуме. Ово се већ дешавало у историји и ко се може заклети да више не може да се деси? Може. Већ данас газимо по напуклом камењу нејасне прошлости које неће почети да разговара с нама док се не спријатељимо с књигом.
24 слова и Реч
Шта год човек да чита, он чита Јеванђеље. Нека ова мисао не изгледа дрска, ни наивна. Уосталом, она је истовремено и дрска и наивна, зато што је истинита. Христос је у Јовановом Откровењу назвао Себе Алфом и Омегом, Почетком и Крајем. Алфа и омега су прво и последње слово грчког алфабета. И шта рећи о томе да Се Реч Оца и Премудрост Божија добровољно потпуно сместила у оквире алфабета и да Се као камен оквиром, ограничила првим и последњим словом! Између алфе и омеге, укључујући и њих саме, има само 24 слова. И све богатство спољшњег света, као и богатство унутрашњег, људског света, може бити кодирано помоћу најразличитијих комбинација 24 мала знака. Не само то – и Сам Господ, Који Се једном оваплотио од Дјеве, поново Се оваплоћује, али сад већ у писменима, може бити записан. Сад можемо да схватимо да све оно што је записано људским словима није далеко од Бога. Свуда где постоје алфе и омеге, бете и гаме, свуда где постоји текст – треба да буде и Христос.
Заправо, људи су се на почетку тако и односили према писмености. Писменост није смишљена за јутарње новине, већ за бележење Откровења. Или здесна налево као код Семита, или слева надесно, као код нас, или у стубићима, као што је на Истоку – писменост увек иде одозго надоле, а никад одоздо нагоре. Она не расте нагоре као Вавилонска кула, већ се спушта као киша на ливаду.
Један мој познаник, физичар по образовању, завршио је курс на основу којег може да предаје веронауку. Али и даље ради као наставник физике. Питају га: „Зашто не предајете закон Божији?“ Одговара: „Како да не предајем! Предајем.“ – „Па ви предајте физику!“ – „А чији је то закон? Зар није Божији?“
Физика је несумњиво закон Божији. И хемија, и биологија, и географија. Као епиграм сваке књиге о природи могу да послуже речи: „Погледајте птице небеске“ (Мт. 6: 26), или „Погледајте љиљане како расту“ (Мт. 6: 28). Зашто уџбеници астрономије не би имали као натпис псалам: „Кад погледам небеса Твоја, дело прста Твојих, месец и звезде што си их поставио; шта је човек те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш?“ (Пс. 8: 3-4).
Исто стоје ствари и с музиком, и с математиком. Тако стоје ствари и са књижевношћу и историјом. И бајка о златном кључићу је иста она прича о блудном сину, само уобличена језиком бајки. Прича о блудном сину је и Луисов „Кружни пут ходочасника“. У ову причу уопште ризикује да се смести сва наша књижевност, где постоји и губљење себе и тежња ка повратку изгубљене среће. А и како да се у ову причу не смести добра половина књижевности, ако у њу може да се смести цео живот појединца и читавог човечанства?
Много, али не много тога
Има људи који не знају да беру печурке. Једноставно их не виде. Искусан берач печурка иде за неумешним новајлијом и његова кошарица је пуна док је новајлијина празна. Исто тако је и са књижевношћу. Прочитати књигу је исто што и отићи у шуму. А схватити књигу значи вратити се кући с печуркама: с кошарицом накупљеног смисла. Ко, на пример, није читао Гогољеве „Мртве душе“? Али да ли су многи од оних који су их прочитали схватили да су имали посла управо с мртвим душама? Односно, с душама које су по дару Творца бесмртне, али умиру својом засебном смрћу ако се одвоје од Бога и ако живе ван Његове замисли о њима. Или „Ревизор“ истог овог Гогоља. Поред свих нијанси фабуле, поред историјских услова настанка комедије – то је апокалиптичко виђење. Хлестаков је ништаван, али је подигнут на нечувену висину (за врло кратко време) због страха људи испрљаних греховима. Такав је механизам поклоњења Антихристу и сваке привремене победе грандиозних превара. А прави Ревизор постоји и близу је, на вратима. „Ревизор“ је књига која говори о Христу и Антихристу много тачније и више него истоимена трилогија Мерешковског од хиљаду страница.
Да бисмо се из шуме враћали с печуркама, а не просто ишли у шуму треба да читамо „много, али не много тога“. Тако су говорили стари: „не много тога, већ много“. Управо тако ме је један пријатељ у младости учио да читам. Сам је три пута годишње читао исте ове „Мртве душе“ и „Браћу Карамазове“. Ефекат је био делотворнији него да је прочитао целу „Британску енциклопедију“. Тамо би се ум расплинуо по целој Васељени, а овде се изоштрио и прекалио не оптерећујући се чињеницама, већ растући у суштини. Много, али не много тога. То се у потпуности односи и на Јеванђеље и Псалтир.
Вајлдов парадокс
То што је богословље у књижевности попут фила за пирог, фила без којег пирог није пирог, већ само векна хлеба, не треба да нас збуњује. То није пропаганда и није пакост коју су смислили клерикалци. То је просто живот душе у јеванђељским интуицијама. Напокон, то је чудо стваралаштва. Стваралаштва које је од благодати Светог Духа. Писци нису служили у Цркви. Они су могли да споре, па чак и да ратују с њом. Али су у својим најбољим делима излазили у нове слојеве бића, где је Божије ступало у своја права, а људско се потчињавало.
Прочитајте без предрасуда бајке К. Чуковског. О томе како Ајболит лети на орлу (!) – који је симбол јеванђелисте Јована – код нилских коњића у Африку. О томе како је крокодил прогутао Сунце. О Теодори којој су се супротстављале бездушне ствари. Свуда ћете осетити алузију на духовну проблематику. Није важно да ли је то шифрирана свесна алузија или је плод стваралачког несвесног. На овај или онај начин свуда је присутна јеванђељска парадигма. А пошто је тако, смело цитирајте Чуковског тамо где људи желе да врше насиље над светом, и да угуше сунце, и где мале бубашвабе плаше велике животиње.
Или Оскар Вајлд. Он је сам у животу био далек од хришћанског морала, али је ипак био танкоћутан за савест и за Божије дотицање савести. И пише „Доријана Греја“. Пише о томе како трули душа која је продата за лепоту тела и телесне насладе. Па то је учење апостола Павла. Он пише о спољашњем и унутрашњем човеку, о њиховим антагонистичким односима, о борби. Али чим се људима обратимо речима о борби спољашњег трулежног човека и унутрашњег нетрулежног, почеће да шиште против нас и натераће нас да ћутимо. Наружиће нас рекавши да смо ретроградни и да мрзимо земаљску љубав. Наоружаће се против нас читавим арсеналом зарђалих копаља и хелебарди, које су наследили од безбожног хуманизма. Али ми нећемо тако поступити. Позваћемо упомоћ песника естетике, несрећног лепотана Оскара. С њим сигурно нећете спорити. Зар његов саркофаг на Пјер-Лашезу нису изљубиле усне милиона поклоница? Зар он није био жртва лицемерја и хомофобије? Међутим, он говори о истим стварима о којима говори апостол Павле, само заодевајући смисао у одежду уметничког текста, а не проповеди. Па, слажете се с њим? А пошто се слажете с њим, слажете се и с Павлом. А пошто се слажете с Павлом, слажете се и с Исусом, Који је разапет за наше грехове. Тако се књижевност претвара у доброг Тројанског коња, уносећи специјалце јеванђељских идеја на територију озлојеђеног града који је непријатељски расположен према Небу. И шта ту додати осим баналног: „Треба учити. Читати и размишљати.“
