† Живко Подгорац (1933 - 2014)

Априла 25, 2014. године, на празник Живоносног источника, изненада је престало да куца племенито срце Живка Подгорца, дугогодишњег професора више богословија Српске Православне Цркве.

Проф. Живко Подгорац је био редак и драгоцен човек. Мало је таквих личности које код свих људи изазивају неподељена осећања. Мали је број људи у којима је тако очигледно уклесана искра људског достојанства како је то био случај са професором и братом Живком Подгорцем. Био је то човек, господин, брат, професор, васпитач - хришћанин. Велико господство, једноставност и приступачност, отвореност, ведрина духа и необична љубав према ђацима којима је предавао, само је део врлина које су красиле душу овог племенитог човека. И, управо, имајући ту искру људског достојанства тако дубоко уклесану у саме темеље његове боголике личности, он се борио за сваког свог ђака, за његово људско и ђачко достојанство. То је оно по чему ће га памтити генерације и генерације његових захвалних ученика – богослова из манастира Крке, Призрена, Фоче и Ниша.

    

Наиме, његов је живот у толикој мери био повезан и проткан Богословијом да готово и није имао приватни живот. Свега себе је жртвовао као свепаљеницу,добровољно и свесно, у исто време тихо и ненаметљиво, изгарајући на послушању које му је Црква поверила. Светосавска Црква је увек високо ценила и вредновала посвећеност овог неуморног посленика на делу црквене просвете, те га је, својевремено, Св. Архијерејски Синод одликовао високим одликовањем - Орденом Светог Саве II степена.

    

На његовој сахрани, у родним Опланићима код Краљева, у Томину недељу, 27. априла, окупио се велики број његових пријатеља и ђака. Опело је служио архимандрит Јован (Радосављевић), пријатељ и дугогодишњи колега поч. Живка, уз саслужење 52 свештенослужитеља, који су ту дошли само и једино по диктату срца и из осећања поштовања и искрене привржености покојнику. И, вероватно, то питомо моравско село неће видети величанственију сахрану, која као да се претворила у свечану празничну литију. Поч. Живко није имао своје деце. Његови ђаци су били његова деца. Они су свога професора и васпитача испратили уз појање васкршњег тропара, благодарни Богу на превеликом дару и благослову. А поч Живко је био управо то – благослов и дар.

Нека му је од нас, његових ђака, вечита благодарност, а од Господа вечан и блажен спомен!   

Свештеник Дејан Крстић, наставник Богословије у Нишу