Философ Орнатски: „Када нападају Цркву, немогуће је трпети“

13.jуна Руска православна црква прославља свештеномученика Философа Орнатског-човека који је нашао у себи храбрости да се отворено супротстави бољшевицима и који је заједно са синовима због тога убијен.

    

Философ

Потицао је из породице сеоског свештеника Новгородске губерније, из лозе Орнатских, генерацијских слугу Божијих, добивши на рођењу необично име „Философ“. Сматра се да је на тај начин отац изразио своје страхопоштовање према светим оцима древности који су сведочили Христово учење међу незнабожцима. По завршетку Санкт Петербуршке Духовне Академије са звањем кандидата богословља, 1855.године, Орнатски је кренуо очевим стопама. Примио је свештенички чин и дуго година служио као настојатељ, док 1893.г. није изабран за члана Санкт Петербуршке градске скупштине као представник свештенства.

Отац Философ је преузео на себе бригу о сиромашнима. Обезбеђивао је преноћишта бескућницима, домове за децу сирочад. И његова породица је била велика: имао је десеторо деце. Поред тога, надгледао је изградњу храмова у Санкт Петербургу. Кроз његове руке су пролазиле велике суме новца, па ипак је породица Орнатских живела врло скромно. Морао да даје приватне часове како би прехранио жену и децу.  

Са почетком Првог светског рата, Философ Орнатски је претворио свој стан у војну болницу за рањенике и прешао да живи у малом заједничком стану. Један од синова Орнатског, Николај, који је заједно са њим и погинуо, служио је као војни лекар при 9-ој Руској Армији. Други син, Борис је био артиљериста.

Метеж

Рат је пољуљао темељ на којем је стајала Руска империја. Орнатски је видео како продиру и постају популарне идеје бољшевизма. Проналазио је да су погубне за земљу. „Наша интелигенција треба да постане руска,-писао је, призивајући на повратак православним коренима-Гледајте: ево, хришћански живот лабави у својој основи. За религију и веру се објављује да су проживеле свој век. На место Бога људи стављају човечанство и служењем њему желе да замене служење Богу.“

Духовно образовање у школама и гимназијама у Руској Империји била је основа, способна да учврсти Русију, сматрао је Орнатски. При томе је признавао да је нашироко предавање Веронауке у школама било далеко од савршенства. Учитељи нису били пастири, свели су предмет на просечан ниво. Престао је да се било чиме разликује од остатка сувопарног школског програма. Тако, тупо бубајући из уџбеника није могуће допрети од Божанске истине, говорио би свештеник.

Фебруарски преврат којим је свргнута монархија и проглашена власт Привремене владе, узбуркао је читаву руску државу, од самог врха власти до простог народа. Раздор се зацарио свугде, укључујући и црквене кругове. Део свештенства се борио за обнављање и „демократију“. Други део је кренуо путем прогнаника. „Савез црквеног јединства“-тако је себе називала многобројна група петроградског свештенства и верника. Једим од оснивача овог покрета био је протојереј Философ Орнатски.

После доласка на власт бољшевика, Орнатски се свим силама трудио да заштити хришћанске вредности. Није се бојао да путује по целом Петрограду, наступа са надахнутим проповедима и разобличава нову власт. Сем од тога, у више наврата је призивао вернике да се обједине ради заштите светиња и храмова. Када је у јануару 1918.године, у Александро-Невској Лаври био убијен брат Философове супруге, протојереј Петар Скипетров, отац Философ је правио литије од свих храмова престонице до Лавре. Тада се обратио пастви речима које разобличавају:

„Време је да се призна да су разбојници узели власт и да владају нама. Трпели смо, али трпети више не можемо, јер је нападнута Светиња над Светињама руске душе-Света Црква... Не ваља намерно ићи у мучеништво, али ако треба да пострадамо, чак и да умремо за истину, то морамо урадити. Литије ће свима доказати да се верни народ обједињује. Свештенство треба да проповеда народу не само за празнике,већ увек и свугде где има могућности. Сви морају да говоре колико је неопходно бранити свету веру, треба да се виче о томе у трамвајима, по биоскопима, на пругама... Време је да се свештенство обједини са народом. Ако је Лавра добила заштиту, било је то због народа. Ако одбранимо Цркву, то ће бити у јединству са народом...“

Венац

Смеле речи Орнатскому нова власт није могла да опрости. 19.јула 1918.г. (по старом календару), касно увече у кући свештеника одјекнуло је звоно.

„Сели смо да вечерамо. Мој отац, мајка и тројица браће“-присећа се Лидија Философна, ћерка Орнатског. Одјекнуло је звоно.На вратима су се појавили наоружани морнар и двојица црвеноармејаца. Морнар је наредио претрес; претрес је био површан. Затим су предложили оцу да крене са њима, уз обећање да ће се ускоро вратити. Старији брат, Николај, је предложио да прати оца. Онда се морнар обратио другом брату, Борису, такође официру, да и он крене са њима.“

    

До јутра се нису вратили. Забринута ћерка се упутила у комесаријат да разјасни судбину оца и браће. Тамо су јој рекли да „не знају никакве Орнатске“. Излазећи из зграде, Лидија је одједном зачула тихи глас иза леђа: „Сестро Орнатска, корачајте, слушајте и не окрећите се: ваши отац и браћа су били овде. Сада су одвезени и стрељани, заједно са другим заробљеницима на једном од насипа Финског залива.“

На путу до места стрељања батјушка је представљао пример потпуне непоколебивости и са неописивом духовном смиреношћу је тешио узрујане састрадалнике. Тако Валериј Филимонов, публициста и хагиограф, аутор књига о мученичкој кончини Философа Орнатског, описује последњи пут свештеника. „Пред почетак стрељања, отац Философ је кратко изустио: „Ништа, идемо Господу. Хајде, примите мој пастирски благослов и саслушајте свете молитве.“ И, клекнувши на колена, почео је мирним, умереним гласом да произноси молитву за упокој душе...“

За стрељање оца Орнатског постројили су вод црвеноармејаца, писао је свештеник Михаил Пољски. Ови су одбили. Позвали су кинезе. И они одбили. Тада је батјушки пришао сасвим близу млади комесар и испалио у њега из непосредне близине, из револвера.

Августа 2000. г. Јубиларни Архијерејски сабор Руске православне цркве прибројао је протојереја Философа Орнатског његове синове Бориса и Николаја лику светих новомученика и исповедника Руских. Човек назван у част првих светитеља, сам је прошао њихов пут. Дух и вера руског свештеника 20.века, нису били ништа мањи од вере оних који су дочекивали смрт у римским аренама, понављајући: „Верујем у Христа“.

Јелена Горбачова

Са руског Ива Бендеља

Руска планета

6/14/2016

Ваш коментар
дамјан6/15/2016 5:23 pm
Јадан комесар, јер је и он сигурно био стрељан у Стаљиновим данима. Револуције су увек прождирале своју властиту децу
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×