Почетком ове године Светигора је покренула, у оквиру раније започете едиције Српска културна и духовна баштина, коло Свети Немањићи у осам књига. Тим поводом разговарамо са директором Светигоре протојерејем–ставрофором Радомиром Никчевићем, који се налази на челу овога пројекта.
Оче, реците нам нешто више о цијелој овој едицији.
Едицију Српска културна и духовна баштина започели смо прије неколико година, са циљем да 2013. године, на културан и очигледан начин, прославимо 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог, тј. да укажемо на „почетак почетка“ наших духовник, културних и националних стремљења. Основно значење ријечи култура потиче од латинске ријечи cultus, у значењу обрађивати, гајити, његовати... Култура је, у ствари, побједа облика над хаосом, над нечим што је дивље, неуређено. Немањићи су ти који су уобличили српски етнос у сваком погледу. Зато смо ми у првом колу ове едиције Немањићки манастири објавили 10 сажетих и богато илустрованих монографија немањићких задужбина, а ове године смо почели објављивање биографија најзначајнијих Немањића.
Можемо констатовати, по реакцији читалаца, да је прва биографија „Свети Сава Српски“ наишла на лијеп пријем код публике. Поред врло важних података и догађаја из живота немањићких владара, које добијамо читањем ових књига, занимљива је и њихова форма. Шта је то илустровано житије, откуд вам идеја да књиге правите у овом облику?
Житија Светих, по ријечима великог теолога нашег времена, и најважнијег хагиографа (писца житија) у нашој Цркви, светога о. Јустина Поповића, представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих, будући да Црква, и све у њој, одражава живот Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их вјерни у Цркви доживљавају као истинске свједоке праве вјере. То најбоље свједочи апостол Павле ријечима: „Не живим ја, него живи у мени Христос.“ Пошто наша Црква деветнаест Немањића сматра светима, онда се та форма житија наметнула сама од себе. Ту смо, наравно, имали и извјесних проблема. Нпр. о Светом Симеону Немањи, одмах послије његовог упокојења настала су три прелијепа житија: из пера његових синова Стефана Првовјенчаног и Светог Саве и Савиног ученика Доментијана, док о Светом краљу Владиславу, унуку Светог Симеона, до данашњег дана, немамо, или пак није сачувано, цјеловито житије, у ствари, наша књига о њему биће и први покушај писања тог житија. Поред тога, већина Светитеља о којима је ријеч овдје, до сада, нијесу имали житијну икону, па је ово био и добар начин да им се на неки начин одужимо и да учврстимо наше сјећање, памћење на њихове свете животе и хришћанске подвиге.
Да ли су се у нашој култури, до сада, појављивала илустрована житија?
Шта је циљ књига Свети Немањићи?
Прича о Немањићима, који су и са нашим савременим поколењем везани хиљадама нити, најдубља је прича, најзначајније мјесто сјећања за цјелокупан српски народ, на свим његовим територијама. То је наше сабирно сочиво, парадигма нашег опстанка у заједници народа овога свијета. Да смо се чешће и више сјећали Немањића не би данас српски народ дошао до овакве дезинтеграције, самопорицања и губљења идентитета, расцјепканости бића. Догађаји и детаљи из њихових бурних, а опет дубоко у вјери и родољубљу утемељених, живота уче нас да морамо имати снаге да се одупремо својим непријатељима, стрпљења да поднесемо неумитне токове историје и онога на шта не можемо да утичемо и сталности да истрајемо у свом духовном идентитету, својој вјери, језику, писму... Немањићи нас уче да је вриједно само оно што је вјечно и да ситнице не смију да нас поколебају и да нам одузму храброст и одлучност да се сачувамо од пошасти савременог свијета и савремене осјећајности.
Да ли Светигора, у оквиру едиције Српска културна и духовна баштина, планира послије Немањићких манастира и Светих Немањића још неко коло које би се бавило темама из културне баштине српског народа?
Саму едицију смо широко поставили, тако да има великог простора за рад и објављивање, подсјећање на све што је вриједно у нашој култури и духовном животу. Надамо се да ће таквих књига још бити, али у овом тренутку, док смо сконцентрисани на Немањиће, рано је још о томе говорити. Чини ми се да смо се мало, као народ, пробудили и почели враћати својим корјенима. Чујем и да се планира у Београду подизање споменика Симеону Немањи, а добро би било да до 2019. године, када будемо прослављали велики јубилеј – 800 година од успостављања Жичке архиепископије, односно 800 година историје Српске Цркве, буде и потпуно завршен Храм Светога Саве на Врачару. Што се тиче Светигоре, она ће већ, као и увијек од њеног постанка, у оквиру организације наше Митрополије, наћи начин да да допринос прослави овог великог јубилеја.
Интервју дат за Вечерње новости