На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице разговарали смо о монаштву са схиархимандритом Илијом (Ноздрином), духовником Његове Светости Патријарха Кирила и оптинске братије.
Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Фото: Владимир Ходаков
– Оче, за монахе се каже да су то вољена деца Господа. Или тако кажу сами монаси? Јер, Господ воли све, чак и оне који су далеки од вере и од Цркве. Због чега људи постају монаси?
– Монаштво, као и само хришћанство, постоји 2000 година. Хришћанство је основа нашег живота, а непролазну авангарду хришћанске вере, њену окосницу, наравно чини монаштво. Монаштво садржи остварење идеала вере, а Господ као њен Утемељивач остаје Утемељивач монаштва. Спаситељ Који је Себе називао Сином Човечијим и Који је био истински Човек, није имао породицу и природно нам је показао: да би човек остварио веру треба у свему да се угледа на Христа. Без угледања на Христа нећемо моћи да покажемо чистоту исповедања вере. Први мученици за Христа нису жалили свој живот положивши га за веру, за оно што је Господ ставио у основу смисла свега што постоји.
Монаси који живе у манастирима од првих векова хришћанства представљају пример за углед. Они остављају свет како би схватили суштину хришћанског живота и смисао наше вере. Монашки ритам чува хришћански живот као основу. Људи крећу монашким путем занемарујући радост света, сведочећи да нису обавезни: сакупљање блага, опијање земаљском срећом и породичне радости, све што често тражи људска природа.
Човеков живот се не завршава локвањем на надгробној хумци. Он се наставља и после смрти. Постоји душа и човек није некакав примитивни уређај, он је најузвишенија Божија творевина. И чак кад би био просто спој атома и молекула, он без душе не би био човек. Човек има тело и душу и ове две животне супстанце имају сопствене снаге. Човеку су такође били дати разум и слобода. Имајући слободу човек је одступио, није успео да се одржи у рајском стању. Међутим, кроз страдања Спаситеља, кроз победу Бога над ђаволом, он је стекао могућност да се поново врати вечном животу. На основу слободе и разума остварење вечности на природан начин није доступно само монасима, већ свим људима уопште. Монаштво у глобалном смислу чини релативно мали део човечанства.
Црква не прославља само оне који живе у манастирима. У свету такође има људи који живе целомудрено и свето. Међутим, има и оних који без икаквог расуђивања одустају чак и од саме жеље да схвате смисао. Ови људи не размишљају о томе да ли постоје основе да се не признају вера и вечни живот. Вероватно, постоје основе и за то, али има много више основа да се сматра да вечни живот постоји. Из приче о богаташу и Лазару знамо да је богаташ налазећи се у страшном стању, молио Господа да пошаље Аврама код његових рођака како би им рекао да постоји загробни свет. Међутим, Господ је одговорио да на земљи има довољно сведочанстава која су оставили пророци, али људи не верују, не желе да размишљају о томе. Господ је васкрсао и показао је Своја чуда, васкрсавали су мртви и јављали су се многи, али ако човек не жели да верује – како му се може помоћи?
– Често имамо прилике да чујемо да пошто је монашка традиција у Русији била прекинута треба да преузимамо искуство од Цркава које нису подвргаване разарањима. Да ли је ово искуство код нас примењиво?
– Као институција монаштво је за време свог постојања створило своју структуру, свој начин живота. У Русији је било око 1000 манастира. Наравно, било би пожељно имати обличје, дух древног монаштва које за нас остаје узор. Међутим, сад је врло важно обновити руско монаштво, обновити обличје које је Русија имала пре револуције.
Руски манастири нису били лепи само споља. Мноштво људи је у обитељима налазило уточиште и утеху за своје душе. Они који због нечега нису могли да се снађу у животу такође су налазили прибежиште у манастирима. Међутим, пошто је револуција ишла бандитским путем погазивши све законе људског заједничког живота, разума и воље, тако ни уништавање манастира, храмова, убиства верујућих, посебно свештенства, без суда и истраге, нису имали законитих основа. У многим областима Русије је стрељано и у логорима мучки убијено на стотине хиљада монаха. Пред рат је читава петолетка била посвећена уништавању Цркве. Исти задатак је после рата желео да оствари Хрушчов, а и не само он, већ комунисти уопште. Иронија судбине се састоји у томе да је и нама било апсолутно јасно да је то био ђавољи задатак.
Варварско уништавање манастира се одвијало нељудски, неразумно. А после уништавања они су представљали само плач, јецаје и несрећу. Ове објекте често нису користили ни они који су их одузели од Цркве. Многи храмови су подсећали на градове уништене у рату. На пример, град Орјол у мом завичају, или град Велики Луки, у којем није остало ниједно здање после бомбардовања и након што је град прелазио из руке у руку. Јасно је да се све то није одвијало без учествовања непријатељских снага и да су све то трагови ђавола који се бори против Бога. Ђаво је упослио читаве легионе својих слугу како би уништио Русију, а Русију је требало уништити како би се уништили црквеи манастири. Међутим, мора се признати да веру није успео да уништи.
– У доба информационих технологија монаштво доживљава необичан период. О догађајима из манастирског живота обавештава сајт Синодалног одељења за манастире и монаштво. Пројекат документа Међусаборног присуства који је посвећен манастирском животу постаје предмет интернет-дискусија. Да ли треба, по Вашем мишљењу, посвећивати тако много пажње проблемима монаштва у медијима?
– Него како? Спаситељ се назива Логос, што значи Реч (од грчког – „смисао“, „разум“). Бог у Личности Спаситеља говори истину о Себи. Он каже какав треба да буде смисао људског живота. Господ је људима дао разум и никога не приморава на спасење. У освит човечанства, у рају, Господ је могао да забрани људима да падну, да им не дâ могућност да послушају ђавола. Међутим, тада би требало забранити човеку да има вољу. Прво Адамово искушење је била његова слобода – слобода да бира између добра и зла. Одузети слободу значи оставити човека у стању принуде, одсуства слободе. Међутим, Господ нам даје могућност да вратимо своју срећу, да вратимо рај. Спасење се одвија кроз веру у Бога Реч. Уз помоћ речи човек општи у породици, с другим људима. Реч Логос је нашла одраз и у науци. Уз помоћ речи сведочимо своју веру. За време прогона за реч јеванђељске проповеди људи су били протеривани на Соловке и у друге логоре, уништаване су књиге. Бог је човеку дао слободу, а ђаво му забрањује да говори.
Хришћанска мисија треба да буде слободна и да одржава достојанство човека којем је дарована разумна воља. Човек треба да говори истину, а истина је на нашој страни, на страни хришћанске вере. Све што имамо на располагању – радио, телевизију, интернет – све нам је то Господ дао како би човек добио могућност да остварује своје спасење у широком смислу. Тако да је наша мисија, мисија хришћанске вере, неопходна.
Разговарала: Јекатерина Орлова