Јуче, на празник Ваведења Пресвете Богородице, у манастиру Острогу се упокојио у Господу архимандрит Григорије (Траиловић), дугогодишњи настојатељ манастира Доње Брчеле у Црмници, у 81. години земаљског живота.
Сахрана земних остатака оца Григорија биће обављена сјутра, 6. децембра на манастирском гробљу у Доњим Брчелима, након Свете заупокојене литургије са опијелом, која ће почети у осам часова.
„Уз старије богомоље сам научио да одговарам на Литургији, друга богослужења нису ни служена, изузетно само већим празницима. На Литургији сам знао све да одговарам, онако како треба, и апостол да читам. Већ сам био одрастао када је на нашу парохију дошао један монах – отац Василије, који је постао мој духовни отац. Био је само годину дана на парохији у Кобиљу, а онда је отворен манастир Горњак, који је затворен 1948. због неких војних објеката који су се тамо радили. То је било 1953. године. Већ су била прошла времена сукоба са Русима.
Мој отац Василије добије управу над овим манастиром. И, 1954. године, на Света Три Јерарха, мене отац Василије замонаши. Тада сам добио име Григорије (мирско име ми је било Андра). Касније је отац Василије отишао у Америку, па се из ње вратио. Упокојио се као Епископ милешевски, прије неколико година. Ја сам остао у Горњаку. Једно вријеме игуман ми је био отац Тадеј, покојни. И од њега сам много научио. Послије сам премјештен, једно кратко вријеме, у манастир Витовницу, па у манастир Туман. Ту сам чуо да у Црној Гори има врло мало свештеника, монаха још мање, да се тамо вапије за црквеним дјелатностима. И тако ми се нешто увртјело у глави да тражим да идем у Црну Гору, да служим тамо гдје сам најпотребнији.
Покојни Епископ Хризостом браничевски дао ми је канонски отпуст. Тада је црногорску епархију држао Епископ Андреј. Био је викарнио епископ. Он ме примио. Најприје сам, једно кратко вријеме, био у манастиру Ђурђеви Ступови, у Беранама. Онда сам прешао у Ждребаоник, па у Острог… Е, имао сам ја и неких минуса у свом животу. И то да кажем. Настале су неке неслоге у Острогу… Било је то вријеме америчког раскола у Српској цркви. покојни отац Никодим и ја, у знак протеста – ето, ми подржавамо тај раскол – кренемо за Америку. Отпутујемо ми у Италију, па мислимо одатле даље. Али, Српска црква нас је, тек што смо отишли, рашчинила. Напустили смо службовање, никога не питајући. Онда одлучимо да се вратимо. Поднесемо молбу – и Црква нас рехабилитује. Мене Митрополит Данило распореди у Прасквицу, а оца Никодима прво, на кратко, у Режевиће, па онда у Цетињски манастир.
У Прасквици је био покојни игуман Борис. Он је држао три манастира: Прасквицу, Дуљево и Градиште. За свога наследника у Градишту одредио је оца Павла. Он је био његово духовно чадо. Отац Павле ме подржао у мом настојању да одем у Црмницу и покојни Митрополит Данило ме без ријечи упутио. Једва је дочекао да има свештеника у Црмници. Тако сам дошао у Црмницу. Било је то 1977. године. И ето, од тада сам овдје.
Прво сам био у Горњем манастиру. Након двије године био је земљотрес, који ме одатле отјерао. Манастир је оштећен, а ову бараку нису могли да изнесу горе. Смјестили су је поред Доњег манастира, и од тада сам ту. Нисам овдје могао имати неки прави монашки живот, био сам сам, парохија… Ту је некада било седам свештеника. А од када сам дошао, па и дан-данас, сам сам на седам парохија. Добро, сада је много мање народа него што га је некад било. Али терен је исти: препјешачио сам цијелу Црмницу, што се каже, уздуж и попријеко“.
Породице Божић, Туровић и Вујачић.