У недељу 21. октобра медији су били затрпани сензационалним насловима о догађају који је малтене свакодневница у јужној српској покрајни.
Укратко, Албанци су напали Србе. Подигла се велика бура, размењене политичке поруке и претње, поломљена стакла на аутобусу, а што је најважније – нико није повређен. Главни, уједно и једини бенефит ове медијске гунгуле је то што је већина Срба по први пут чула за Богородицу Хвостанску, односно Малу Студеницу.
Укратко, ради опште информисаности важно је знати да је Богородица Хвостанска светиња која се налази у подножју Мокре планине, поред насеља Врела, 20 км северно од Пећи.
Подигнута је до средине 6. века, да би на темељима првобитног здања на њеним темељима у 13. веку сазидана црква посвећена Успењу Богородице, у којој је било седиште епископије. Из ове светиње, Мале Студенице како су је иначе називали, у свечаној литији Свети Сава је мошти свог оца Светог Симеона пренео у Студеницу, велику и боље познату свима!
Хвостанска епископија је 1381. прерасла у митрополију чиме постаје један од важнији духовних, али и политичких центара српске средњевековне државе. Највероватније у доба Велике сеобе 1690. Богородица Хвостанска је опустела и почела да пропада.
На светињи срушених пре четири века, на месту где српска Бога не згази по неколико година, на остацима СТУДЕНИЦЕ ХВОСТАНСКЕ група нас православних пева о неугасивим пећким кандилима! Слава Богу за овакав благослов
Данас, трагове некада важног српског сабиралишта готово нико не обилази, а догађаји од прошлог викенда објашњавају и зашто. Зато је веома важно, али и равно чуду што је пре свега четири дана преко 170 Срба узнело молитве Богородици баш са овог места, у истинском хришћнском амбијенту, без страха, са свом пуноћом вере, неосврћући се на провокције и насртаје безверника.
Пренадувани наслови, иако њихови аутори нису то планирали, послужили су као „маркетинг“ једне заборављене српске светиње која показује јасно чија је то земља и чији корени ту дубоко залазе.
Након много година поново се раширио мирис тамјана над метохијским селима између Пећи и Истока и то је требала да буде вест! Уместо насиља, треба сведочити о чуду, чуду да је Богу све могуће, да и кад изгледа да је све закоровљено, запуштено и напуштено наједном све васкрсава, кроз молитву, кроз песму и ево кроз освежено сећање на једну светињу, на наше духовно врело изнад Врела.
Није ли то јасан путоказ да наставимо светосавским путем и када пси лају и реже крвожедно показујући своје очњаке? Није ли управо Студеница Хвостанска доказ да „није све пропало кад пропало све је“? И није! Јер ево је, поново међ’ Србима!