Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.
Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.
Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује.
Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће.
Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.
Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.
Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.
Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.
Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.
Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.
Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.
Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.
Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.