Једна од најважнијих парола нашег времена је нашироко позната «толерантност» или на српском «трпељивост». У прошлости та реч се употребљавала или у садејству са речју «дом» ( на руском језику фраза «дом терпимости» означава јавну кућу), или у измењеном облику у контексту правног статуса верских мањина као «верска толеранција», што појашњава значење тог израза. Очигледно је да у савременим државама попут Русије, Француске или Сједињених Држава нема државне религије, већ је загарантована слобода вероисповести и једнакости грађана независно од њихове верске припадности, тако да термин «верска толеранција» губи на својој актуелности. Најновија семантичка еволуција речи «толерантност» проширила је значење овог појма, приближивши га неологизму «политичка коректност» и сместивши га у сферу која дефинише односе међу расама, народима, културама и цивилизацијама. Приврженост принципу толерантности и политичке коректности постала је својеврсна пропусница у «цивилизовано друштво», нешто попут смокинга или кравате.
Међутим, примена тог посебног термина према људима друге расе, открива нам да су људи који себе сматрају толерантним заправо латентни расисти. Зарад појашњења овог закључа, који се на први поглед може учинити апсурдним, навешћемо пример верске толеранције у државама где постоји држвана религија. Верска толеранција у том случају представља цивилизовано понашање државе или приватних лица, који припадају државној религији, према верским мањинама, притом не доводећи у питање доминантни статус државне вероисповести. Или један банални пример који илуструје парадокс речи «толеранција»: фанатичне америчке феминисткиње, испуњене осећајем надмоћи свог рода, веома су бурно реаговале ако се неки каваљер усудио да им пружи руку приликом силаска низ стрме степенице, или понудио да им помогне при ношењу тешке торбе, јер су сматрале да је такво понашање у ствари показатељ мушкарчевог непоштовања према целом женском роду и према њима самима – у њиховим очима тај човек је био «гендерни расиста». На сличан начин реагују припадници расних мањина када се сусретну са политичком коректношћу и толеранцијом од стране «бледоликих» Европљана или Американаца, који су их некада називали «обојеним», јер их нису сматрали равним себи.
Термин «толеранција» међу расама, народима и културама у Русији није умесан. За разлику од западнe Европe и севернe Америкe, у којима је донедавно (да се политички коректно изразим) негована идеологија супериорности беле расе над «обојеним», што је јако битно за идентитет Западног човека, у Русији тога никада није било. А ако је некада нешто слично и било забележно у виду индивидуалних случајева и екцеса, онда је такво понашање потпуно страно и у супротности са руским погледом на свет и тако је било кроз читаву нашу историју. То можемо објаснити на разне начине, али главни разлог представља јеванђељско учење о универзалном братству међу људима, а и због тога што за Христа «нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни скита, роба ни слободњака» (Кол. 3: 11). Те речи и учење су наши преци усвојили толико искрено и дубоко да су наставили да баштине осећање једнакости међу људима разних раса и националности, чак и у то време када су изгубили своју православну веру, када је на државном нивоу свака религија била одбачена и дискредитована, јер су одрасли у средини прожетој хришћанским етосом. Збот тога расправе о расној и националној толерантности у Русији немају утемељење. Узевши то у обзир, хулиганска или у неким случајевима и криминална активност скинхеда, ионако малобројних, апсолутно противречи руској традицији. Њихово понашање је чиста копија туђе традиције, што је јасно и из њиховог назива – «скинхед». У руском језику чак не постоји ни назив за тако нешто. Они немају подршку у руском друштву и не заслужују да им се посвећује време у озбиљној расправи, осим ако то нема за циљ друштвену психотерапију. Стога је медијска халабука око њиховог неприхватљивог деловања контрапродуктивна.
Русија, као и остале православне земље, ма колико биле заражене увезеним бацилима расизма, ксенофобије и шовинизма, радикално се разликују у том погледу од Запада, који је у блиској прошлости био под апсолутном влашћу идеје о сопственој супериорности израженој кроз цивилизаторску фразу – «терет одговорности белог човека». Зар исти тај «терет» не подстиче једну савремену суперсилу да намеће своје вредности читавом свету, који још није заборавио цивилизаторе и колонијалисте из 19. и 20. века, иако нико у данашње време, наравно, не покушава озбиљно да заступа идеју расизма?
У оквиру наметања вредности, које врше савремени цивилизатори, «толерантност» добија сасвим нову и оригиналну интерпретацију. Када у данашње време неко замера свом противнику да није толерантан, он више не мисли на његов однос према разним расним, националним или верским мањинама, већ под тим подразумева његов однос према људима који бирају стил живота, који се у ранијем периоду сматрао скандалозним и порочним, другим речима ради се о толерантности ка греху.
Али хришшћанин, чисте савести, не може испунити такав захтев, јер озбиљно схвата упозорење апостола Павла: «Не варајте се, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије» (1 Кор. 6: 9–10). Апостол не учи хришћане трпељивости према греху, већ супротно – нетолерантности према греху. Притом је наша прворазредна брига да разоткријемо грех у себи самима, јер нам Господ заповеда: «Не судите да вам се не суди... А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?» (Мт. 7: 1, 3). Али тај позив да не осуђујемо трунку у оку ближњег свог, док је у нашем брвно, не значи да смо слепи пред очигледним гресима наше браће. Господ је говорио својим ученицима: «Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послиша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.» (Мт. 18: 15–17), другим речима, грешник који одбија покајање подлеже искључењу из Цркве.
Најважније је да, док разобличавамо јавног грешника, не чинимо то с фарисејском охолошћу, већ скрушено, знајући да смо и сами грешни, и с љубављу, с искреном надом на његово покајање и промену живота. Апостол Павле, у својој Посланици коринћанским хришћанима, прво набраја грехе који препречују пут у Царство Небеско, а потом додаје: «И такви бејасте неки, али се опрасте и просветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега» (1 Кор. 6: 11).
Да ли то све значи да нетолерантност ка греху, коју нам Господ заповеда и која се тиче самопрегора и покајања као и међуљудских односа, има утицаја само на живот унутар Цркве и нема никаквог значаја за политичку или правну сферу? То би била неистинита претпоставка. Хришћани не треба да беже од овог света нити да га руше. Чак и у време прогона Цркве у Римском царству, хришћани су били одани грађани, што је дивно изражено у «Апологији» Светог Јустина Филозофа, упућеној цару Антонину Пију. Хришћани нису зазирали од војне службе у легијама паганског Рима, нити су сматрали да је то неспојиво са хришћанском вером. Православна Црква слави као свете угоднике Божије оне који су пострадали за веру у Спаситеља за време чистки хришћана у армији. Тада су пострадале велике римске војводе као што су: Великомученик Георгије, Димитрије Солунски, Теодор Стратилат. Учешће хришћана у државном апарату добило је на значају када је Свети цар Константин даровао хришћанима слободу вероисповести.
Када су хришћани постали већина, римско законодавство и правни систем претрпели су озбиљне промене под утицајем јеванђељског учења и хришћанских моралних норми. Промене су нарочито видљиве у кривичном праву, где је направљена јасна разлика између порока који нису подлегали кривичној санкцији и оним људским гресима који су могли бити кривично гоњени. Ту правну разлику хришћани нису успоставили у виду приватних лица или као део Цркве, већ у својству чиновника овлашћених за израду законодавних аката, или као благочестиви хришћани и носиоци врховне власти, тојест као цареви, који су доносили законе, руководећи се притом хришћанском савешћу. Сличне поуке можемо извући и из историје руске државе и њеног односа са Црквом, као и из историје руског права, које је засновано на хришћанским моралним вредностима.
Очито је да границу међу гресима који се не кажњавају и криминалним делима утврђује држава, а не друштвене групе. Али за нас хришћане је врло важно где ће та граница бити и какве ће одлуке у том погледу бити донесене. У сваком случају, православни хришћани, који су верни и предани јеванђељском учењу, позвани су да у политичком животу подрже све оне партије које штите моралне вредности, а не оне странке које проповедају толерантност према греху или бришу границу између морала и греха, добра и зла. Стога, када хришћанин бира своју политичку опцију он увек мора да води рачуна о томе какви су ставови одређене партије по питању друштвеног морала, да ли ће она штити тај морал у законодавној, административној и судској сфери, или ће га рушити. Једном речју за хришћанина је важно да ли једна партија подржава или одбацује морални друштвени поредак. Дабоме, јасно је да не треба судити само по речима и тврдњама, већ у главној мери по делима. Посебна одговорност пред Богом, у сврху борбе против овог очигледног зла, лежи на законодавцима или учесницима у власти, који су православци.
