„Прочитавши Нови Завет, имао сам осећај сродства са Богом!“
Свештеник Георгије Максимов:
Добар дан! Гледате емисију „Мој пут ка Богу“. Данас нам је гост Тејмураз Александрович Кристинашвили. Православни човек и бизнисмен. Иако је грузински народ, попут руског, културолошки и историјски православан народ, ипак је совјетски период унео своје корекције те су многи у наше време били отргнути од вере. Да ли бисте могли да нам испричате, да ли је ваша породица била религиозна и како сте започели свој пут ка Богу?
Тејмураз Кристинашвили: Хвала, оче Георгије. Заиста, била су времена када се грузинац могао назвати грузинцем само ако је био православац. Ако није био православац, није се сматрао припадником грузијског народа. Али су та времена отишла у заборав, и ми смо се родили и били васпитавани у совјетском периоду. Мој отац је био научни радник, врло образован. Треба приметити да образовање није увек на корист човеку. Тај критички поглед на све, неповерење које образованост некад рађа, били су му својствени. Исто могу да кажем и за мајку. Била је предавач. Све у свему, цела породица је била из научне бранше, и питање вере се није подизало.
Похађао сам природно-математичку школу. Слободно време сам посветио активностима: школским, ваннаставним, и томе слично. Моје упознавање са Црквом и обраћање ка њој десило се у исти мах и просто и необично. Професор физике ми је једном, у строгој тајности-ипак су то биле 1980-те године-поклонио...Нови Завет. Врло се добро сећам момента када сам постао верник. Читао сам Нови Завет...Још увек је била ксерокопија. Било је тешко читати, често неправилно. Добио сам синодални превод. И ето, прочитао сам га. Када сам завршио последњу главу Апокалипсе, одједном сам осетио такво сродство са Богом! Одлично се сећам тог тренутка, јер сам тада постао верник. Одједном сам открио то, што ми је прилично младом, фалило и без чега сам тешко живео.
Узгред буди речено, у кући имамо огромну библиотеку.Веровали или не:око 20 хиљада књига!
Отац Георгије: Озбиљна библиотека.
Тејмураз: Од тих књига ми је отац, узимајући у обзир мој узраст и моје интересе, давао књиге које су ме занимале. И услед његове непажње, а можда и у његовом присуству, не могу сада да се сетим- одједном сам угледао танку књижицу „Житије преподобног Сергија“. Била је написана врло простим језиком, скоро дечјим. Тамо су се налазиле и основне молитве: „Цару Небески“, „Оче наш“, а такође је било објашњено како се треба понашати, како се молити за родитеље, за болесне, за пријатеље. Била је то танана књига. Много сам читао, и могао сам за кратко време прочитати прилично обиман том. А та књижица ми је сваки пут откривала нешто ново и ја сам је читао током целе године. И када сам је целу прочитао, нестала је. Прво нисам обратио пажњу на то, помислио сам: „Вероватно да ју је мајка склонила, или је отац вратио назад на полицу.“
После неког времена сам се заинтересовао: „Где је књига?“ Ни брат, ни мајка, ни отац, ни ближи рођаци који су нас често посећивали, нису могли да се сете те књиге. Описивао сам им како је изгледала. Говорио сам: „Како се не сећате?! У вашем присуству сам читао“. Нису могли да се сете. Сем тога, отац је порицао постојање религиозне литературе у нашој библиотеци...
Тако се одиграо мој први сусрет са вером, са Богом.
Отац Георгије: Након тога сте почели да посећујете храм? Или се то догодило касније?
Тејмураз: Почело је активно трагање. Утврдио сам шта је вера, колико је важна молитва. Почео сам да тражим. Ишао сам у православни храм, али ми ништа није било јасно. Постојала је језичка баријера. Јер, као што се црквенословенски разликује од руског, тако се и црквени грузијски мало разликује од савременог грузијског. Чак и приликом писања слова. Све у свему, да темељно разговарам са свештеником и свесно учествујем у Светим Тајнама нисам успео. Али сам стајао на богослужењима и молио се како сам могао. Осећао сам да сам на исправном месту и да радим нешто исправно. То је испуњавало мој живот смислом.
Тада се у мени родила жеља за делотворним хришћанством. Желео сам да живим не само за себе, већ да радим нешто ради љубави према ближњем, ради Бога. Та жеља се толико укоренила у мом срцу, да је присутна и дан-данас, и не дај Боже да се икада угаси. Вероватно се људи могу поделити на оне који више воле да раде, и оне који више воле да се моле. Ја још нисам дорастао до другог степеника. Још сам на оном степенику, где желим да се трудим ради Бога и ближњег. Ма како гласно то звучало, али управо то даје радост и осећај среће који осећа човек на земљи.
„Њене молитве су смириле мог оца“
Отац Георгије: Како су се родитељи односили према вашем избору, када су схватили да сте постали верник? Ви нисте крили своја трагања...
Тејмураз: Да, нисам ништа крио. Било је врло тешко да моји родитељи схвате. Може се рећи, да су отац и мајка доживели слом. Дете, у које су улагали велике наде, одједном је кренуло путем који њима не да није био непознат...Отац је престао да једе са мном за истим столом.
Ја, дете, лако сам парирао очевим научним закључцима. Осећао сам: говори моје срце, а у срце делује Бог.
Али када су се одрасли уверили да није у питању привремени емотивни порив, и да нећу поклекнути, отац је купио Библију и почео усрдно да је изучава. Говорио је да је пуна противречности, историјских неистина и измишљених ствари. Посветио је том критичком истраживању прилично дуг период. Ја,као доста необразовано дете, са лакоћом сам парирао његовим научним закључцима. Директно сам осећао да речи не излазе из мог сопственог ума, да би их тешко било поновити, да, на неки начин, срце говори, а у срцу делује Бог. Био је то врло интензиван осећај... Оцу се вербално супротставити било је немогуће, био је то високообразовани човек, а у мени су се рађале речи које су га терале у ћорсокак. Сећам се како је ћутљиво признавао да је мој аргумент-аргумент, и повлачио се у свој кабинет, у даљу потрагу за противречностима и историјским несугласицама у Библији.
Затим се временом све средило, и отац се обратио ка Богу. На невероватан начин. Дека и бака такође. Практично да је цела породица дошла до тих закључака, само много година касније.
Отац Георгије: Да ли се то догодило захваљујући Вашим напорима?
Тејмураз: Не.
Отац Георгије: Случај са Вашим оцем је посебно интересантан. Како је успео да се од толиког жестоког атеистичког одрицања хришћанства, преобрати у веру, против које се у својој породици борио?
Тејмураз: Случај има везе са таквим важним питањем као што је смисао страдања човека. Зашто нас нападају туга, болест, беда? На примеру свог оца сам се уверио да највеће несреће служе на корист човеку. Бићу слободан да испричам како се оцрковио мој отац. Мајка је била млада и наше свађе у вези са вером су прекинуте доста рано, нашли смо заједнички језик...Она није порицала веру, али није била ни дубоко оцрковљен човек. Међутим, почела је да посећује богослужења. И потпуно неочекивано она се упокојила. Одједном. Једноставно је заспала и није се пробудила. И мој отац врло деспотски, и према карактеру и према положају: од државе је имао одређена пуномоћја-врло је тешко поднео тај губитак. Толико тешко да је изгубио интерес за живот. Није желео да живи, и ускоро је добио мождани удар.
Отец Георгий: Парализовао га је?
Теймураз: Да, и прилично јако. Скоро да се није кретао, чак није могао нормално да седи, није могао сам да једе, да иде у тоалет, апсолутно ништа није могао. Могао је само мало да разговара, али су речи звучале неразговетно: требало га је волети, да би се могао разумети. Тада су била тешка времена у Грузији. Грађански рат довео је до великих разарања. Ја сам већ живео у Москви, у нади да ћу некако организовати живот, а мој брат је остао у Грузији. Пошто је финансијско стање било врло тешко, брат је решио да оде у иностранство. Одпутовао је у Енглеску на дуг период. Појавило се питање: са ким оставити оца? Ја сам овде већ пустио корење, а отац је био у тешком стању. Превозити га из Тбилисија у Москву није био лак посао, врло рискантан по здравље. При томе је отац толико протестовао против живота у стању у којем се нашао, и не да је постао гунђави старац, већ је био отворено агресиван. Љутио се што је жив, и ту злобу је искаљивао на све који би се задесили у близини. Брат се више пута трудио да му пронађе дадиљу, неговатељицу или медицинску сестру, која би га чувала за плату. Отац би почињао свађе са њима, вређао би, правио скандале. Врло неприличне. Све у свему, ни једна неговатељица не би издржала са њим више од два сата.
Тада, пошто је био у потпуном очају, неко од ближе родбине се досетио да је једна познаница отишла у манастир. У Грузији. Посетили су је и питали: „Можете ли да нам некако црквеним путем помогнете?“ Игуманија тог манастира је имала искушеницу, већ у зрелим годинама, али снажну и врло живахну. Није била много образована. Нижи степен образовања од очевог, без факултета. Она је почела да брине о њему: да му даје лекове, да га храни, уради све што је неопходно и уз то чита монашко правило. Неких два сата, наглас. Отац би псовао, али она није обраћала ни најмању пажњу на њега. Настављала је да чита, и упоредо је бдила над њим. Љутио се недељу, две, месец дана...А онда је просто остао без снаге, и био принуђен да слуша шта искушеница чита. При томе, у њеним очима отац није био никакав ауторитет. Једном приликом га је упитала: „Да ли знаш „Оче наш?“ Одговорио је: „Не, не знам“. Она: „Пф! Какав си ти професор, ако не знаш „Оче наш“?“ Хоћу рећи, за њу је професор који не зна „Оче наш“, био празан човек.
Тата је почео да слуша речи молитве...Ускоро је једва чекао када ће његова неговатељица да почне да се моли
Она је настављала да чита. Отац се удубљивао у речи молитве. Временом, речи молитве су га дотакле. Могуће да је у њима пронашао исто оно што сам ја осетио читајући Нови Завет. Почео је са радошћу да слуша...Више није чекао када ће га нахранити, већ када ће почети молитва.
Када се брат вратио у Грузију, помоћ старице није била потребна. Она се вратила у манастир. Тата је замолио да му купимо молитвеник са великим словима-за слабовиде. Сам је читао. Једва покрећући палац док је окретао стране.
Какво радосно откриће су за мене биле његове речи, када ме је позвао и рекао: „Сине, сада не могу о теби да се бринем, али ћу се молити Богу, да се Он брине о теби.“ Тада сам схватио да је тата пришао Богу. Заиста полаже све наде у Бога. Док је био доброг здравља и на добром положају, тако нешто је било незамисливо. Тада нико није било тог ауторитета који би могао поколебати његова убеђења.
Отац Георгије: Бол заиста може да приведе човека Богу, да га преобрази, начини мудријим, осећајнијим за друге...Али, наравно, то зависи и од унутрашњег избора оног ко страда. Дешава се да гордог човека страдања чине окорелим, и неки, авај, до краја остају у таквом стању, у каквом је испрва био ваш отац. Слава Богу, он је ипак успео да своју тугу преобрази у духовну корист.
Чудесно крштење
Тејмураз: Желео бих да додам и ово. После свог обраћања ка Богу, отац је питао брата да овај уреди крштење. Јер није био крштен. Пошто се брат тек вратио, имао је пуне руке посла. И он му је одговорио: „Тата, толико година ниси био крштен, сачекај још мало...Следеће недеље ћу те крстити“. И тако се пролонгирало. На крају се десила несрећа: отац је доживео други мождани удар. Када су га превезли у болницу, лекари су констатовали да је остало свега неколико сати живота, и да немамо чему да се надамо. Тада је брат осетио огромну грижу савести: отац је толико молио да га крсти, а овај то није урадио. Он је брзо позвао свог пријатеља Ираклиона, који је служио као ипођакон код Патријарха Грузијског Илије. Замолио га је да хитно пронађе свештеника. Већ је падала ноћ. Ираклион се одмах одазвао, али је сплет околности био такав да свештеници које је познавао или нису подизали слушалицу или су били ван града.Док би они дошли...У питању су били сати.
Онда је Ираклион почео да трчи по храмовима Тбилисија. Код нас се многи храмови ноћу не затварају. Али ни у једном храму, у те касне сате, није било свештеника. Он је већ у пуном очају позвао мог брата,рекавши: „Хајде ја ћу доћи у болницу, и ми ћемо крстити твог оца...“. Али је додао како пролази поред још једне цркве. „Сачекај, каже, још ћу у једну цркву да уђем, и ако ту не буде свештеника, долазим код тебе“. Како прича Ираклион, ушао је у храм, и угледао свештеника у доњој мантији, који...ружно је тако говорити, али шта је било, било је: батјушка је седео на клупици у припрати и пио пиво. Поред њега је стајао коферчић са стварима за крштење! Ираклион, угледавши батјушку, врло се обрадовао и повикао му: „Ви сте нам неопходни! Треба да се крсти један човек на самрти“. Батјушка је одговорио: „Да, наравно“. Склонио је флашу иза клупице, узео кофер и кренуо...Успели су да крсте мог оца.
Отац је дошао к себи, прешао преко свих свесним погледом. Био је врло срећан када су га крстили. Није могао да говори. Погледом се опростио.
Када је свештеник завршио Свету Тајну, Ираклион је предложио да му се среди превоз до куће. У тренутку када је батјушка одлазио, отац се упокојио.
Када је отац умро, нико од присутних није осетио тугу и бол, као што је то било у случају моје мајке, на пример, већ нешто друго. Та кончина је оставила светао и радостан осећај.
„Не- кажу у том храму,- немамо таквог свештеника. Никада га није ни било!“ Ко је он ? И одакле?
Ево шта се даље десило. Следећег дана смо покушали да пронађемо тог свештеника. Отишли смо у дати храм. Ираклион, будући ипођакон патријарха, осећао је да има неки утицај у Цркви. Обратио се: „Синоћ касно сам одавде одвео свештеника у болницу“. И описао га. Одговорили су: „Немамо такве свештенике и никад их није ни било.“ Позвали су стражу. Стража је дошла и потврдила да није било свештеника. Ираклион је одбрусио: „Вероватно си био пијан. Зар се не сећаш да сам синоћ долазио?“ Стражар, човек у годинама одговори: „Зашто вичеш на мене? Свега се одлично сећам. Дошао си у неко доба, био у храму пет минута и изашао сам“. Стражар се држао своје приче.
Ираклион се није смирио. Обратио се свом духовнику, епископу, и замолио да се пронађе тај свештеник. Кренула је својеврсна потрага. Открили су: таквих свештеника у Тбилисију нема. Ни у округу.
Треба ово напоменути. Недељу дана пре очеве кончине, Ираклион је посетио брата и није га затекао код куће. Отац је замолио да овај остане, и да поразговарају. Испричао је Ираклиону сав свој живот-од почетка до краја. Овоме је било непријатно да прекида, иако је журио, ипак је остао да саслуша. Када су оца сахранили, Ираклиона су мучила сећања из очевог живота. Ираклион се исповедао духовнику. Не сећам се тачно детаља, али смисао је био следећи: мој отац, као човек нецрквен, није знао за исповест. Практично се исповедао Ираклиону, а Ираклион пошто није био свештеник, није могао носити бреме исповести. Владика је обећао да ће се молити. Молитвено правило је дао и Ираклиону, да га примењује одређени период. Када је тај период прошао, сећања су престала да муче Ираклиона. Али остаје питање: „Ко је био свештеник који је крстио оца?“ Ираклион се са тим питањем обратио духовнику: „Где је нестао? Руковали смо се!“ А епискон, његов духовник је рекао: „Знаш, смем да мислим да је то био Анђео Божији“.-„Али он је пио пиво!“ Владика је узвратио: „Вероватно се тако показао, да ти не би препознао Анђела. Али то је моја предпоставка.“ На томе смо се и зауставили. Поверовали речима владике.
Отац Георгије: Заиста, у историји су познати случајеви, мада врло ретки, када је над човеком на самрти и који није могао да се крсти, крштење обављао Анђео. А зашто је тако важно да се умре крштен? Зато што је Господ Исус Христос рекао: „Ако се ко не роди водом и Духом...(то јест ко не прими Крштење)...не може ући у царство Божије“ (Јн. 3 : 5). Тако да, да ли је крштен човек или не, од главног је значаја за посмртну судбину човека.
То је милост Божија што је Господ послао вашем оцу могућност да се крсти пред смрт. Није код свих тако. Онај ко се спрема да се крсти, боље да не одуговлачи са тим.
Тејмураз: Могуће да је тата нечим угодио Богу, и ради тих страдања кроз које је прошао, Господ га је удостојио таквог необичног крштења. Ја сам по образовању физичар и према чудима се односим са опрезношћу. То је наслеђе васпитања. Зато не могу са 100-постотном сигурношћу да тврдим да је заиста тако и било. Али, нисам сматрао неопходним да прећутим овај догађај.
Сам сам желео да се уверим у многе ствари. Једном смо отишли на гроб предака-имамо тако рећи породичну гробницу, где су сахрањени сви наши рођаци. Увек сам имао нелагодан осећај када бих одлазио на гробље. У Грузији постоји традиција да се стављају фотографије на надгробне споменике. Када гледаш на фотографије, ништа радосно не осећаш. Јер, многи су прерано отишли из живота, други трагично, неки ти недостају. Одувек ми је било јако тешко.
Дошао сам на очев гроб. Желели смо да одслужимо помен. Када сам пришао гробу, први пут ми је било добро. Био сам смирен и радостан. Као физичар, решио сам да експериметишем. Пришао дедином гробу-радостан осећај је нестао. Вратио се очевом гробу, опет осетио душевни мир. Отишао до стрица....мајке....баке... Болно. Враћам се оцу-светло и радосно. У радосном расположењу сам се молио. Док је свештеник служио помен, осетио сам нешто попут умиљења. Тим, може се рећи експерименталним, путем сам се уверио да је, према речима владике, крштење обавио анђео-и да је, вероватно, истина. Можда је отац без посебних добродетељи и великих подвига отишао на небо, крштен...“Исповједују једино Крешчаније во оставленије грјехов“. Вероватно се удостојио добре судбине...
Отац Георгије: Желео бих да дотакнемо и сферу Ваше делатности. Да се може уклопити бизнис са искреном вером и животом по Јеванђељу, или пак, противречи? Какво је ваше опажање и искуство?
Тејмураз: Прво што људи помисле када виде бизнисмена су речи Господње: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у царство Божије“ (Мт. 19: 24). Многи сматрају да је то стереотип, да је овим речима Царство Небеско затворено за предузетнике. Али Господ није прецизирао о коме конкретно Он говори. Рекао је: богати. Но, не значи обавезно бизнисмен или предузетник. Богати могу бити у разним слојевима становништва. Рећи ћу вам да предузетници у 94% имају неуспешне почетке. То јест, више је оних који су се осмелили да крену тим путем,после пропадају или престају тим да се баве. Свега 6% „пливају“. Не знам учитеље који су пропали. Не познајем неуспеле војнике, или неуспеле припаднике неке друге пристојне професије. Дешава се, али не у тако великом броју. А неуспели бизнисмен-врло је честа појава.
Такође је стереотип да је бизнисмен увек богаташ. Сви гледају тих 6% који су успели. Није увек тако.
Што се тиче предузетништва...Апостол Павле је исто плео корпе. Може се на неки начин назвати ситни предузетник. Он је зарађивао на свом раду, продавао је рукотворине.
Отац Георгије: Али разлика постоји.
Тејмураз:Апсолутно тачно. Ту долазимо до кључног момента. Да је апостол Павле унајмио раднике, раширио би асортиман, отворио линију занатских радионица за производњу корпи, лобирао би своје интересе у Сенату, постао би успешан бизнисмен. Тешко да би постао апостол.
Отац Георгије: Он је ипак живео од тога, али није живео тим.
Тејмураз: Управо! Није живео тим. Ево и ја сам желео да кажем. Ученог човека може да одржава жеља за успехом. Човека било које професије може да одржава иста. Тада није важно да ли си предузетник или се бавиш нечим примењеним-тебе то држи. Нагон за самоодржањем потискује из срца љубав према Богу, људима, породици, пријатељима. Што је више човек гоњен тим идејама, све је даљи од Бога. Предузетницима није страно. Ако он живи својим успехом, а успех у предузетништву се испољава у капиталу-прецизније, рачуном у банци...Ето, њега одржава тај успех и тада је заиста тешко ући у Царство Небеско. Као и сваком другом човеку кога одржава његова професија, или достигнуће неког успеха, сујета и т.д.
Господ се директно обраћа: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан“ (Мт. 10: 37). Зато је врло важна хијерархија вредности у срцу: прво Бог, затим љубав према ближњима, према породици, пријатељима. И тек после љубав према послу. Са једне стране. Тад не видим никакву разлику између професије „предузетника“ и професије „учитеља“, на пример. Жеља за богатством може бити подједнако нездрава, као и жеља да се постане најбољи учитељ и покупе све награде.
Под два, предузетништво даје одређену слободу. Можеш да ствараш ствари које ће улепшати живот. Можеш да ствараш добре прехрамбене производе, квалитетну одећу, омогућиш неке важне услуге. А можеш и све да проћердаш. Користећи таленат, можеш поправити,а можеш и погоршати свет. Предузетник бира којим ће путем ићи. Да ли ће поштено стварати производе због којих ће га памтити по добру, или обрнуто.
И трећи фактор. Сматрам предност то што су предузетници-људи специфични, са необичним размишљањем и људи који су прошли озбиљну животну школу. Апостол каже: „Носите бремена један другога“ (Гал. 6: 1). Често предузетници имају више могућности да испуне ту заповест-да дају подршку особи са мање талената или финансијски необезбеђеној. Код других професија можда нема такве могућности. Зато, уколико желиш својим трудом да промениш свет на боље, предузетништво ти пружа велики спектар могућности.
Отац Георгије: Дај Боже да би сви предузетници бирали бољи пут. Велико Вам хвала на разговору.
