Треба имати на уму речи Суворова: Моли се Богу, Он даје победу

Свештеник Алексије Јаковљев, старешина храма Преподобног Серафима Саровског у Рајеву у Москви, води духовну бригу о људству Војне академије Ракетне војске стратешке намене «Петар Велики». О томе како је служити у овом роду војске, каква је улога свештеника у армији, у чему је специфика проповеди упућене војницима, треба ли и како се супротстављати култу силе, који сад наилази на погодно тле у армији, како се супротставити неопаганима – разговарамо с оцем Алексијем.

Свештеник Алексије Јаковљев. Фото: Патриархија.Ru

– Оче Алексије, каква је данас духовно-морална клима у војсци? Има ли много верујућих? И какав је конфесионални састав армије?

– Армија предњачи у свим друштвеним процесима и зато се, као и у целој земљи, побољшава духовно-морална клима у војсци. Занимљиво је да је по статистици у војсци знатно већи проценат верујућих људи него у осталом делу друштва. Што се тиче конфесионалног састава армије, пошто је она део друштва у њој има и православаца, и муслимана, и будиста и атеиста. Али безусловно апсолутну већину чине православци.

– Да ли се данас на свештеника у војсци гледа као на стварног помоћника у васпитавању духовности, у љубави људства према отаџбини?

– Црква је миленијумима помагала војсци. Сви схватају да је свештеник неопходан у армији. О томе сведочи и то што се именовање на дужност помоћника начелника за рад с верујућим војницима врши по налогу министра одбране. То се дешава у целој земљи.

У нашој Војној академији Ракетне војске стратешке намене «Петар Велики» већ 20 година постоји факултет православне културе, који су похађали многи студенти. Предавања на овом факултету не улазе у обавезан програм студија, то је додатно образовање које се одвија у ваннаставно и лично време. На предавањима се слушаоци упознају с историјом православне културе Русије и духовним основама војне службе отаџбини. Дугогодишње искуство сведочи да то позитивно утиче на организованост и одговорност, што је изузетно важно за припаднике стратешких ракетних јединица од којих, без преувеличавања, зависи судбина целог света.

Професори, дипломци и студенти Факултета православне културе Војне академије РВСН «Петар Велики». Фото: Патриархија.Ru

Исто се може рећи за Московску суворовску школу о којој наш храм води духовну бригу. Сви суворовци који то желе сваке суботе могу да се исповеде и да се причесте.

После завршетка једне световне манифестације пришао сам ветерану Другог светског рата, генералу, и захвалио сам му се на његовом служењу домовини, на свему што су они, ветерани, за нас учинили, за земљу коју су нам оставили. И био сам веома задивљен и дирнут због тога што ми је са сузама у очима узвратио: «Хвала вама!» Схватио сам да нам овај човек, који је много тога видео и много тога доживео, верује и да се узда у нас – у клир, у Руску Православну Цркву. Нада се да све оно ради чега је живела његова генерација, због чега је она живела, неће бити изгубљено и протраћено, већ да ће уз Божију помоћ земља достојно изаћи из данашње тешке ситуације.

– Да ли се руководећи састав армије често обраћа свештенослужитељима ради духовне помоћи и консултација?

– Ово питање би било боље поставити руководећем саставу армије. Могу да кажем да је централни командни пункт РВСН још 1996. године освештао патријарх Алексије II и да се од тада у њему налази икона великомученице Варваре.

– А зашто управо ове светице?

– Ракетна војска стратешке намене је основана 17. децембра 1959. године, на дан спомена на великомученицу Варвару, која се традиционално сматрала покровитељком која избавља од изненадне смрти. Пред овом иконом на централном командном пункту стално гори кандило.

Великомученица Варвара

– Да ли је то иницијатива руководећег састава ове јединице наше армије?

– Освећење централног командног пункта није представљало нечију индивидуалну одлуку. Она је донета у јануару 1996. године на седници Војног савета Ракетне војске стратешке намене у којој је учествовао патријарх Московски и целе Русије Алексије II. Сад је то већ и историја, и традиција.

– Оче, ситуација у свету је сад прилично напета. Војници учествују у борбеним операцијама против терориста. Свестан сам да је тешко говорити у име других, али да ли су војници свесни који је њихов главни задатак данас?

– Мислим да је већина војника солидарна с патријархом Кирилом који је рекао да у Сирији, на Блиском истоку учествујемо у спасавању људи који бивају неправедно угњетавани и убијани. То је важан моменат: учествујемо у спасавању људи. И свест о томе покреће људе који данас служе у оружаним снагама.

– Данас, кад расте углед војске, многи постају превише самоуверени. Популарна је идеја: «ко није с нама, он је против нас» - и у томе се на свој начин испољава гордост нације. Поседујући огроман војни потенцијал косимо се с пацифистичким принципима. Зар овакво расположење није опасно?

– Пацифизам није хришћанско учење. Одговарајући на питање Сарацена свети равноапостолни просветитељ Словена, Кирил, је говорио: «Христос Бог наш, Који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро, рекао је такође да нико од нас у овом животу не може показати већу љубав од онога ко положи своју душу за своје другове (Јн. 15: 3). Ето зашто великодушно трпимо увреде које нам неки чине као појединцима, али у друштву бранимо једни друге и полажемо своје душе на бојном пољу за своје ближње.» Не само то, Канонска посланица светитеља Григорија Чудотворца (†270), која је написана поводом упада варвара у Понтијску област инсистира на одлучивању од црквеног општења хришћана који су у току невоље прешли на страну непријатеља и «учествовали у нападу заборавивши да су Понтијци и хришћани». Ово правило је ушло у Канонски законик Православне Цркве.

Што се тиче превелике самоуверености рећи ћу своје лично мишљење. По чему се разликују песимиста, оптимиста и реалиста? Песимиста не види светлост на крају тунела, оптимиста види светлост, а реалиста обраћа пажњу на воз који се приближава. Само се уз трезвену оцену ситуације могу доносити исправне одлуке. Наша отаџбина има нуклеарно оружје. Притом ако се имају и виду размере наше домовине и однос снага, може се рећи да оне на западним границама износе 1:10, а на граници, рецимо, с Кином – 1:100. Треба имати на уму да војска не постоји одвојено од економије земље.

У таквој ситуацији падају ми на памет речи А.В. Суворова: «Сам не можеш да победиш десеторицу: потребна је Божија помоћ.» Русија без главног – обнове правилних духовних вредности укорењених у Православљу, без консолидације друштва, уједињења народа – не може да се избори с овим сложеним периодом онако као што је превладавала изузетно сложене периоде у миленијумима своје историје. Све више људи схвата да ако се на Истоку развија фанатизам и ако из псеудорелигиозних побуда убијају невине људе, а на Западу преовладава оно што се данас назива «толерантност», односно, ако се оправдава грех, ако се људи одричу традиционалних вредности, Русија треба да оваплоти ону «златну средину» и да доноси свету светлост правилних вредности. А то се не постиже тако што се мења цела земља, већ тако што пре свега мењамо себе, своју породицу. Човек сам треба да постане бољи. Бољи као потчињени, бољи као начелник, бољи као муж или као син.

Сви мислећи и разумни људи данас схватају да је потребан унутрашњи духовни рад како би се човек поправио, како би на тај начин стекао милосрђе и помоћ Божију у веома сложеној ситуацији: нема времена за гордост и превелику самоувереност.

– Међу младим војницима, укључујући и регруте и војнике, данас је популаран култ снаге, коју између осталог, намећу паганска веровања. Која је опасност од овакве појаве? Да ли сте наилазили на то? И како младим војницима објаснити да не може све да се реши помоћу силе?

– Пре свега ми на памет падају речи светог благоверног кнеза Александра Невског: «Бог није у сили, већ у правди.» И не побеђује онај ко је јак, већ онај на чијој страни је Бог. Зато је А.В. Суворов клицао: «Како је то дивно! Руси смо: с нама је Бог!» Касније је ове речи понављао М.И. Кутузов.

Имао сам прилике да се сретнем с неопаганством. По правилу, различита псеудорелигиозна учења паразитирају на нечему добром и ваљаном што је уткано у човека. У случају неопаганства ово добро својство јесте љубав човека према својој домовини. Притом се уместо домовине подмеће нешто друго и прецртавају се сва њена хиљадугодишња историја и култура: бришу се благоверни кнезови Александар Невски и Димитрије Донски, и Александар Васиљевич Суворов... И ствара се мит који ни на који начин и ничим није поткрепљен, који нема стварну силу, зато што, по правилу, нико од неопагана не верује у своје богове, и сигурно им се неће молити кад треба, на пример, да се крене у напад. То је као да човека поред живих родитеља убеђују да му нису они отац и мајка, већ да постоји нешто виртуелно у шта човек треба да поверује и то да следи. Мислим да је то пре свега последица непознавања рођене историје о којој је А.С. Пушкин у писму П.Ј. Чаадајеву писао: «Кунем се чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим отаџбину или да имам другу историју осим историје наших предака, какву нам је Бог дао.» У старој Русији су вође руског народа у моментима опасностима клицали: «Боримо се храбро за православну веру, за сву велику државу и за православне хришћане!» «Одбранимо дом Пресвете Богородице!» - био је традиционални поклич војске у Русији.

Јасно је да се данас, кад постоји нуклеарно оружје, рат пре свега одвија на информационом пољу. Проучава се на шта је човек осетљив, шта би било тражено, и код младих и јаких, оних који би могли да воле домовину, ствара се илузија која се пропагира и развија, у чему засигурно учествују противничке државе. Сећам се случаја из Патерика који ћу навести врло приближно. Један преподобни је угледао демона који је ишао да искушава братију. На њему су биле окачене флашице. Преподобни је упитао: «Шта имаш њима?» И ђаво је одговорио: «У једној је частољубље, у другој чамотиња, у трећој је нека трећа страст. И ако некоме ништа од овога не буде одговарало, испробаћу још нешто.» Одричући се свега доброг и ваљаног што имамо људи почињу да верују у виртуелно, нереално, непостојеће. А.С. Суворов је говорио: «Моли се Богу, Он даје победу.» А неопаганство нас лишава тога.

– Да ли војници који служе у ракетној војсци стратешке намене одлазећи на борбено дежурство или на обављање ратног задатка долазе код вас по благослов? Можете ли да кажете нешто о томе.

– Да, наравно. Задатак војног свештеника се састоји у томе да се моли за наше војнике, да их Бог благослови и да испуне постављене задатке.

– Оче, кога младим војницима наводите као пример? Наравно, не може се без јунака из прошлости: то су и Александар Невски, и Димитрије Донски, и Александар Васиљевич Суворов, којег сте већ више пута поменули... А кога наводите од наших савременика? Ко је херој за младе? И да ли им, на пример, говорите о Евгенију Родионову?

– Ни Александар Невски, ни Александар Васиљевич Суворов нису јунаци прошлости. Они су јунаци садашњости, зато што су њихово искуство и њихов животни пример у целини и потпуности потребни и сад. Недавно је награђен пуковник С.Г. Султангабијев, који је легао на гранату заклонивши потчињене. И кад му је Владимир Владимирович Путин уручивао орден он је рекао: «Свако би на мом месту исто поступио.» Овакви подвизи су карактеристични за нашу рмију. У овом поступку нема ничег изузетног, зато што знам да војници углавном управо тако поступају.

Сад има веома много јунака, правих јунака. То су они који су се херојски истакли за време борбених дејстава у Чеченији и на другим местима. И о овим јунацима говорим полазницима, организујем сусрете с њима. Занимљиво је то што су сви скромни људи. А Евгеније Родионов није херој као војник – он је херој као хришћанин. Обичан момак који је одбио да скине крст. Таквих као он има много. И хвала Богу што је то опште стање војске, која је спремна да чини подвиге као свакодневне поступке.

Свештеник Алексије Јаковљев

– А како момцима говорите о Христу?

– Сам Христос је Своје учење излагао у причама. И без прича ништа није говорио. О хришћанству управо тако треба говорити. И сва руска култура, сва руска књижевност о Христу говори управо тако. Али је главно богослужење.

Наравно, проповед међу војницима има својих особености. Апостол Павле каже: «Свима сам био све» (1 Кор. 9: 22). За верујуће војнике насушни су примери чојства и издржљивости, зато им и говоримо о војничким врлинама и о томе как човек може себе да васпита. На пример, верност заклетву, част, пријатељство...

– Да, чак је и светитељ Амвросије Милански набрајајући врлине као главну навео храброст. Оче Алексије, да ли војска васпитава мушкарца?

– Мој друг који је сад млад московски свештеник после завршетка факултета је имао могућност да се одмах упише на богословију, али је сам и са задовољством отишао у војску. И то није бирао одређено место, већ куд су га послали. И потпуно је задовољан што је служио војску. Чак је у војсци успео да се припреми за пријемни испит за богословију. Армија се састоји од људи и што је у њој више добрих људи, тим је боља и цела армија и духовна клима у њој.

Војска безусловно васпитава човека. И радује нас то што је и данас част бити војно лице, као што је било и некада.

Исповест у војсци

– А шта војници цене у свештенику? Навели сте речи апостола Павла: «бити све свима». Али не поседује сваки свештеник неке специјалне војничке способности, на пример, не може да расклопи и склопи аутомат Калашњикова затворених очију. Како и на који начин постати ауторитет за момке?

– Заиста, чини ми се да није обавезно да човек буде стручњак у овој или оној војној области, што би било веома корисно. Тренутно сви војни свештеници плански похађају допунску обуку на Војном универзитету, која им омогућава да се оријентишу у војним питањима. Али војска од свештеника не очекује пре свега то да буде најбољи војник, већ да буде човек који би помогао у решавању ових или оних духовних питања, који би могао да се помоли за војника. И ако свештеник живи искрено, ако се свештеник искрено брине за људе, укључујући и војнике, ако воли војнике, и војници воле свог пастира.

– Оче, желели бисмо да од вас, као војног свештеника, чујемо шта бисте пожелели свим браниоцима отаџбине за њихов празник – 23. фебруар.

– Пошто живимо у отаџбини коју Бог чува, што се наглашава чак и у химни наше земље, свим браниоцима отаџбине бих пожелео да увек имају на уму речи преподобног Серафима Саровског: «Увек се радујте! Од унутрашње принуде ништа добро нећеш учинити, а од радости све можеш да учиниш.»