Из књиге «Несвети а свети»
У лето 2001. године за упис у Сретењску богословију предао је документа и један младић по имену Јарослав Н. Потицао је од натурализованих Немаца. Родио се и живео на Алтају, одакле се с родитељима преселио у Немачку. Тако је добио немачко држављанство па је, на наше велико изненађење, имао и руски и немачки пасош. Пошто је до пријемног испита остало више од месец дана, замолио нас је да му дозволимо да за то време борави у манастиру. Питао сам га шта уме да ради и испоставило се да је у Немачкој завршио курс за рачуновођу. Томе сам се веома обрадовао:
– Значи, ти се разумеш у програме за рачуноводство?
– Наравно, оче! Моја струка су управо компјутерски програми.
Нама је тада управо то и требало! Доделили смо Јарославу радни сто у рачуноводству и он се латио посла, и то тако да нашој срећи није било краја.
Треба рећи да смо одлучили да те године сав манастирски приход од наше издавачке делатности чувамо за куповину пољопривредне механизације. Ми, иначе, имамо скит у Рјазанској области. Сва околна газдинства, која смо по навици називали колхозима, током последње деценије толико су осиромашила и до те мере пропала да је било заиста мучно гледати села која изумиру.
Једне зимске вечери у наш скит дошли су житељи оближњег села. Људи су били доведени до очаја. Испричали су нам да већ три године не добијају ни ону најминималнију плату, а да је од све технике остао само један пропали трактор и стари аутомобил „газ”, бившег председника колхоза. Због несташице сточне хране планирано је да најдаље за седам дана сву стоку продају кланицама у бесцење. Ситуација је била толико тешка да су у неким породицама децу хранили запареном сточном храном… Кад смо то чули, просто смо се најежили и нисмо имали срца да наше суседе одбијемо кад су почели да нас моле да преузмемо и њих и њихово пропало газдинство, и то, како су се на наш ужас изразили, „макар као кметове”. Било је очито да више нису имали коме да се обрате за помоћ.
Узели смо их под своје, али кад смо мало дубље зашли у проблеме газдинства, схватили смо да ћемо морати почети од нуле. Исплатили смо плате, купили храну за стоку, али осим тога требало је за најнужнију механизацију да издвојимо двеста хиљада долара, што је представљало огромну суму новца. Средства смо почели да прикупљамо тако што смо до даљег одложили све поправке у манастиру и неке издавачке пројекте.
Будући да смо се сви добро сећали кризе и инфлације из 1998. године, своју уштеђевину нисмо носили у банку. Наши парохијани, који су се разумели у финансије, саветовали су нам да новац штедимо у доларима, а не у рубљама и да га чувамо на неком сигурном месту, а никако на банковном рачуну.
Отац благајник и ја направили смо одлично место за чување новца. У зиду једне од просторија рачуноводства издубили смо нишу и у њу уградили сеф, а кључ од сефа сакрили смо у најдубљу фиоку једног писаћег стола у рачуноводству, и то испод свежња „Гласника Московске патријаршије”. Кључ од те фиоке гурнули смо испод једне даске у поду! Били смо изузетно задовољни тиме и сигурни да ће новац ту бити много боље сачуван него у банци.
До јесени смо прикупили сто осамдесет хиљада долара. Требало нам је још мало па бисмо могли да наручимо и комбајн, и тракторе, и машине за сејање. Већ смо почели да разгледамо каталоге пољопривредне механизације и да причамо о изгледима за будуће приносе. Кренуо сам 14. септембра 2001. године до нашег газдинства, али ми је неочекивано телефонирао манастирски благајник и дрхтавим гласом једва успео да изусти:
– Оче, немојте само да се одмах узрујате! У сефу нема новца… А нема ни Јарослава! Молим вас, вратите се што пре.
Кад сам дојурио у манастир, испоставило се да ствари стоје управо тако. У сефу није било новца, а и Јарослав је нестао, али су зато оба кључа била на свом месту, један испод даске у поду, а други у фиоци писаћег стола.
Ма колико да је био страшан тај ударац, требало је нешто предузети. Телефонирао сам нашем парохијанину Владимиру Васиљевичу Устинову, који је тада био врховни државни тужилац Руске Федерације. Владимир Васиљевич стигао је у манастир с неколико иследника.
Полицајци су одмах почели да раде свој посао, да узимају изјаве, отиске, да проверавају место злочина, а отац благајник и ја смо за то време узнемирено тумарали по манастиру и ишчекивали резултате истраге.
Напокон ме је Владимир Васиљевич позвао у благајникову канцеларију. Чим сам ушао, по изразу лица присутних схватио сам да ми ништа добро неће рећи. Владимир Васиљевич посадио ме је на столицу и рекао:
– Оче, добро је што сте сели. Немојте много да се нервирате и будите спремни за оно што ћу вам рећи. Тај ваш студент Јарослав Н. већ је напустио Русију. Готово са сигурношћу могу рећи да је он узео новац. Ако је то тако, новац вам нажалост не можемо вратити.
– Зашто? – скоро шапатом упитах.
– Зато што је лопов држављанин Немачке, а Немачка никад не изручује своје држављане – стрпљиво ми објасни Устинов. – Уосталом, ни ми њима не бисмо изручили свог држављанина.
– Али он је криминалац! – запрепашћено рекох.
– То је истина, али постоје ствари које ми нисмо увели и које не можемо мењати – с уздахом ће Устинов. – Никад се у историји руског, а ни совјетског правосуђа није десило да нам влада Немачке изручи свог држављанина да му судимо.
– А где је сад Јарослав?
– Највероватније код своје куће у Немачкој. И сами знате да има немачки пасош тако да је с вашим новцем мирно прешао границу кроз излаз за путнике који немају шта да пријаве за царину. Нико неће претресати немачког држављанина. Вама је то јасно јер сте и сами путовали у иностранство. Ми ћемо, наравно, покренути кривични поступак и обавестити Интерпол. Али, драги оче, најбоље што можете учинити јесте то да не губите ни време ни нерве, да заборавите на тај новац и да поново почнете да штедите за тај ваш пољопривредни хоби – закључи врховни тужилац.
Због тих речи скоро да сам изгубио дар говора!
– Како то мислите да заборавимо?! Па то је сто осамдесет хиљада долара! То су наши комбајни! Не, Владимире Васиљевичу, не можемо заборавити!
– Верујте ми да се ту ништа не може учинити.
– Е па, ако ви не можете, онда ћемо ми… Ми ћемо се молити! Ако нам ни држава, ни полиција не могу помоћи, заштитиће нас Пресвета Богородица!
У мени је све просто кључало.
И заиста, једино смо могли да се уздамо у молитву. Испричао сам братији све што се догодило и почели смо да се молимо, пре свега пред иконом Богородице Владимирске у чију је част и основан наш манастир.
Прошле су две седмице. На ударним новинским странама већ су се појавили сензационалистички чланци о томе како су игуману Сретењског манастира украли милион долара. Једног лепог дана у манастир је неочекивано дошао Владимир Васиљевич Устинов. Био је веома изненађен, чак бих рекао запрепашћен.
– Оче, замислите – поче још с прага – оног вашег крадљивца комбајна ипак су пронашли!
Био сам толико изненађен да нисам могао да поверујем у оно што сам чуо:
– Како то мислите?!
– Да, замислите, данас нам је из Интерпола стигло обавештење. Звучи невероватно, али тај нитков задржан је на прелазу у Франкфурту на Одри.
Устинов нам је испричао да је Јарослав ауто-стопом из Русије отишао преко Украјине у Пољску и одатле кренуо за Немачку. Преко граничног прелаза у Франкфурту на Одри више пута је прелазио и захваљујући немачком пасошу никад није имао проблема. И овог пута би све глатко прошло да његово путовање није пало 14. септембра 2001. године, то јест трећег дана од познате експлозије у Њујорку. У потрази за терористима преплашени немачки граничари претресали су од главе до пете и странце и своје држављане. На тај начин је код Јарослава пронађено сто осамдесет хиљада долара, које није пријавио и чије порекло наравно није могао да објасни. Новац му је одузет, о чему је сачињен записник, и послат на чување у тужилаштво Франкфурта на Одри.
Тек што је Владимир Васиљевич завршио своју причу, повикао сам:
– Кад ће нам вратити новац? Одмах крећемо за Франкфурт!
– Оче, не бих да вас разочарам, али ствар је у томе да вам тај новац неће бити враћен – с уздахом ће Устинов.
– Како то мислите?
– Већ сам вам објаснио да, као прво, не можемо доказати да је то тај исти новац.
– Како не можемо? У Сретењском манастиру украдено је сто осамдесет хиљада и тамо има сто осамдесет хиљада. Јарослав Н. овде и Јарослав Н. тамо! Све се слаже!
– Код вас и код мене се слаже – саосећајно ће тужилац. – Само суд може установити те чињенице, али суђења неће бити.
– А зашто не би било?
– Па зато што ће Немци одуговлачити до у бесконачност, а и тај Јарослав ће до у бесконачност објашњавати порекло новца час овако, час онако. А најважније је то што се суђење може одржати само у присуству окривљеног, а њега је просто немогуће намамити у суд.
– Како то мислите?! Па зар га нису ухапсили на граници?
– Наравно да нису! Новац су одузели, а њега су пустили. Оче, не гајите никакве илузије. Нека вам је за утеху то што тај нитков неће моћи користити ваш новац.
– Е, баш лепа утеха! А ми? Зар ћемо ми моћи да га користимо? Нама требају комбајни!
– Оче Тихоне, то није у мојој надлежности.
– Е, па добро! – уздахнуо сам. – Молићемо се!
– Молите се колико хоћете – љутито ће Устинов – али знајте да нам никад у историји ни Немци, ни Французи, ни Енглези, ни Американци нису изручивали злочинце, нити су им судили за злочине. А ни ми своје ниткове њима нећемо никад изручити!
– Онда ћемо се молити! – поновио сам.
Прошло је скоро годину дана.
Било је то баш у време кад смо успостављали посебне, веома компликоване али изузетно значајне односе с Руском Заграничном Црквом. Једног дана Архиепископ берлински и Велике Британије Марко позвао ме је да дођем у Минхен јер смо припремали сусрет патријарха Алексија и митрополита Лавра, првојерарха Заграничне Цркве.
Пошто сам добио благослов Његове Светости, одлетео сам за Баварску.
На аеродрому ме је дочекао најближи сарадник владике Марка, отац Николај Артјомов и својим аутомобилом повезао ме у владичину резиденцију која се налазила на периферији Минхена, у једном малом манастиру посвећеном преподобном Јову Почајевском.
У Немачкој живи, чини ми се, око осамдесет милиона људи, но први човек којег сам угледао кад сам изашао из аутомобила био је Јарослав Н!
Истог тренутка појурио сам према њему и шчепао га.
Признајем, свега осталог присећам се као кроз маглу. Јарослав је био до те мере шокиран због сусрета са мном да чак није ни покушао да пружи отпор. Наочиглед згранутог оца Николаја, затечених монаха и самог архиепископа Марка просто сам увукао Јарослава у манастир. Угурао сам га у неку собу, затворио за њим врата и тек након тога дошао сам себи.
Владика Марко запрепашћено ме је гледао и једино што је успео да каже било је:
– Шта то радите, оче Тихоне?
– Тај човек је код нас украо огромну своту новца!
– То је нека грешка! Он управо треба код нас да почне да ради као рачуновођа.
Око нас су се окупили монаси. Тек тад сам схватио колико је владика Марко био запрепашћен. Замислите само, из Русије, односно из дојучерашњег Совјетког Савеза стигао је један свештеник, зграбио држављанина Немачке и затворио га у туђи манастир.
Испричао сам владици и његовим монасима оно што се догодило с Јарославом, али се видело да нису могли да ми поверују. Тада сам замолио да ми дозволе да телефонирам и окренуо сам број врховног тужиоца у Москви.
– Владимире Васиљевичу, ухватио сам га! – повиках у слушалицу.
– Кога сте ухватили? – зачух забринути глас Устинова.
– Како кога? Оног истог разбојника који је украо наш новац.
– Чекајте… Шта значи то да сте га ухватили? Где?
– У Минхену!
– Мислите, у Немачкој? Шалите се? Како сте успели да га нађете?
– Ето тако… Излазим ја из аутомобила и видим њега. Зграбио сам га, одвукао у манастир и затворио у једну келију!
Настала је пауза. Уплашио сам се да ће Устинов можда помислити да збијам некакву шалу с њим. Али већ следећег трена схватио сам да се не ради о томе, јер се с друге стране жице зачуо урлик у буквалном смислу те речи:
– Одмах да сте га пустили!
Био сам просто запрепашћен.
– Како то мислите да га пустим?
– Одмах да сте га пустили! – викао је Устинов тако да ми се чинило да га чује цела Москва. – Јесте ли свесни шта сте урадили?!
– Владимире Васиљевичу, како могу да га…
Али тужилац ме није слушао:
– Управо сте лишили слободе држављанина Немачке! Због тога ћете добити две године затвора, а ми ћемо после поприлично да се намучимо да вас из тамнице извучемо! Одмах га пустите да иде куд га ноге носе!
Размислио сам, а онда сам рекао:
– Е, то већ неће моћи! Пошто ми га је Господ у руке послао, како сад да га пустим? Владимире Васиљевичу, чините што вам воља, али ја ћу га овде држати све док полиција не стигне.
И ма колико да је Устинов викао и љутио се, ја сам остао при својој одлуци. Знао сам да ми из московског кабинета врховног тужиоца ништа није могао. На крају је Владимир Васиљевич дигао руке:
– Нек вам буде! Одмах ћу контактирати Интерпол у Немачкој, али ако завршите у затвору, можете само себе да кривите!
После неког времена у манастир је стигао представник баварског Интерпола. Но, уместо да ухапси Јарослава, почео је мене да испитује. Наш разговор је овако текао.
– Да ли сте обављали истражне радње на територији Немачке?
– Какве истражне радње?
– Како сте пронашли тог човека?
– Изашао сам из аутомобила и угледао Јарослава! Одмах сам га ухватио.
– Да ли сте специјално прикупљали податке о њему? Да ли сте га пратили и тако сазнали где се налази?
– Наравно да нисам! Напросто ми га је Господ послао у руке.
– Извините, ко вам га је послао?
– Господ!
– Молим вас, поновите то?!
– Господ Бог ми га је послао у руке!
– Јасно – рече Баварац подозриво ме гледајући.
Поново ме је питао о свим детаљима тог случаја. А затим још једном! Уместо пређашњег неповерења, на лицу му се појавило истинско запрепашћење. На крају је рекао:
– Знате, ако је све било онако како сте ми испричали, спреман сам да вам понудим место директора баварског Интерпола.
На то сам му одговорио:
– Захваљујем, али већ имам једну грађанску професију. Наиме, ја сам председник колхоза. Зато никако не могу прихватити вашу понуду.
***
Сви ти догађаји, који су судбински били просто неизбежни, толико су утицали на Јарослава да је истински био шокиран. Ту је била изненадна конфискација новца, и то не било где него у Немачкој, па још у тренутку кад се чинило да више нема никакве опасности и кад је већ ликовао осећајући потпуни тријумф, а и то што се то догодило баш на царини у Франкфурту на Одри, месту које је Јарослав намерно изабрао јер је ту много пута прешао границу. Ту је и наш сусрет у минхенском манастиру, у којем је скоро био добио посао рачуновође… И на крају његово затварање, и то не било где, него поново у манастирску келију, сличну оној из које је пре годину дана онако бесрамно побегао.
Осим тога, мислим да Јарослав није могао а да не осећа грижу савести после оног бедног и непромишљеног поступка у Сретењском манастиру. Добро је знао за шта смо скупљали новац који је узео и сигуран сам да је заиста осећао нелагоду и стид, ма колико се трудио да се оправда.
Али оно што је у свему било најважније, Јарослав је осетио деловање тајанственог и свеблагог Промисла Божјег у свету, у Цркви и на самом себи. То га је и натерало да се дубоко замисли, тако да је на крају ипак све признао.
Јарослав је одведен у притвор, а након извесног времена одржано је суђење. Осуђен је на четири године затвора. Казну је у целости издржао, и то у Баварској. Монаси и искушеници манастира Јова Почајевског из Минхена редовно су му одлазили у посету и помагали му колико год су могли.
Врховно тужилаштво и Министарство правде Русије званичним путем ступили су у контакт с Министарством правде Немачке и на основу судске одлуке сто осамдесет хиљада долара, похрањених у тужилаштву Франкфурта на Одри, предато је службеницима нашег Министарства правде, који су специјално због тога допутовали у Франкфурт.
У рано јутро, 6. јула 2003. године у Сретењски манастир довезли су кутију с новцем и уз признаницу је предали манастирском благајнику. Било је то на дан наше храмовне славе, то јест на празник иконе Пресвете Богородице Владимирске, исте оне иконе пред којом смо се молили Пресветој Богородици за успешан расплет догађаја и невоље која нас је снашла.
Није било потребе да размишљам о теми беседе на празничној Литургији. Нашим парохијанима испричао сам шта нам се догодило и свима који су били у цркви свечано показао кутију коју су нам тог јутра довезли.
Убрзо након тога купили смо сву неопходну пољопривредну механизацију.
