Некако неприметно у нашу свест је продрла и учврстила се у њој мисао о томе да јеванђељска проповед треба да рађа само слатке плодове: умиљење, мир, одушевљења са сузама и меко паперје. Међутим, апостол Павле пита Коринћане: Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубављу и духом кротости? (1 Кор. 4, 21). Односно, прут (батина, ако вам се тако свиђа) се подразумева. Иначе, чему и епископу жезал? И како можемо да подразумевамо да га нема ако Сам Христос, Који је Пастир добри, не само да слатко свира проповедничку свиралу, већ носи у рукама и жезал. И њиме напаса народе, брани Своје овце и удара неке непријатеље као глинене лончиће, о чему се много говори и у псалмима и у Откровењу.
Савременом човеку је тешко да ово слуша и чита. Постао је сладострастан и све Јеванђеље се за њега скупило само у слатке и далеке бајковите речи. А све љуто, све пресно и горко, као онај хлеб и траве, с којима Израиљ треба да једе пасху, удаљило се од савременика. Осиромашио је изнутра обогативши се споља. Зато је тешко схватити да је споредни циљ проповеди апостола Павла, могла да буде, на пример, жеља да пробуди ревност у људима. Ревнујте, – каже, – за веће дарове (1 Кор. 12, 31), – и позива верне на подвиге љубави који су изнад мучеништва и говорења језика. Или још: Будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих? (Рим 11, 13–14). Не ради се о ономе што с «ревношћу» (љубомором) асоцирамо у љубавним стварима, у питањима породичне верности и друго. Ради се о другом. Сам Бог је Бог Ревнитељ. Или мислите да Писмо узалуд говори: «Са суревњивошћу чезне за духом, којега усели у нас»? (Јак. 4, 5)
И апостол Павле проповеда како би људи стекли ревност попут пророка Илије. Он као да говори о томе да си био постављен и позван на још више, али си занемарио призвање, улењио си се, опустио си се. А пошто свето место не бива празно, други су заузели твоје место, дакле, други ће добити и твоју награду. Замисли каква срамота – изгубити првородство као Исав некад! Бити позван и не поћи. Али је још горе кренути и вратити се с пола пута.
За апостола Павла то је један од извора непрекидног бола. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу моју, сроднике моје по телу, који су Израиљци... (Рим. 9, 1-4). У овој жалости, у мучењу срца и пристанку да буде одвојен од Христа ради браће апостол Павле личи на пророка Мојсија који пристаје да сам погине, само да се народ сачува и да не буде уништен због одступања. А зашто се апостол Павле мучи? Зато што му се срце цепа због контраста између тога какви Јевреји треба да буду и какви су у стварности. И даље пише онима ...чије је усиновљење и славе и завети и закон богослужења и обећања, чији су и оци, и од којих је Христос по телу, Који је над свима нама Бог благословени у векове. Амин (Рим. 9, 4-5). И да би у сродницима подстакао ревност, да би запалио у њима жељу да се устреме ка Христу, он неуморно проповеда незнабошцима.
Замислите да неки грчки проповедник видећи (нека Бог то не би допустио) потпуно духовно осиромашење свог народа, оде у сиромашна афричка села и тамо благовести, крсти, служи Литургију и мења обичаје. У том случају би имао права да каже сродницима: «Грци, како сте ниско пали! На вашем и мом језику је написано Јеванђеље, у нашој земљи су проповедали апостоли, међу нама су рођени најпознатији и највећи оци Цркве, богослужење се у свој својој лепоти формирало код нас. Мошти су у храмовима, иконе вас тужно гледају. Богословље је некад текло као река, а сад једва да цури као мали поток! Шта је то? Видећи да сте полумртви, да не желите да васкрснете кроз покајање, проповедам далеким народима и туђим људима. Не само да би се они спасили (то је неопходно и обавезно), већ и да бисте се ви пробудили. Зар вас није срамота? Други добијају ваше венце. Ревнујте за некадашњу славу и поправите се!» Можда се и апостол Павле тако обраћао Јеврејима не желећи да види како први постају последњи. Исто тако је касније говорио новорођеним у Духу хришћанима: Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете (1 Кор. 9, 24). Не спавајте, трчите. Угледајте се чак и на спортисте (тркалиште су аналог стадиона за лаку атлетику). Они се зноје, улажу напор због таште похвале, а како ћете ви ући у Небеско Царство ако сте лењи и не борите се? Јер, неиздрживо ће бити касније кад ви, који сте се поносили заслугама предака или другом благодаћу која се испољила у претходним вековима, видите како вас престижу или чак истерују. То је смисао. У истом духу је говорио и Христос, Који се зачудио вери капернаумског капетана: Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком, и Јаковом у Царству Небеском; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 11-12).
Да ли се ово тиче и Руса или само Јевреја и Грка? Тиче се. И нама треба да упада у очи контраст између онога за шта смо призвани и онога како живимо. На нас се директно односе многе речи Откровења. На пример: Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш (Откр. 2, 5). Сећај се А.В.Суворова и сам се челичи. Поштуј преподобног Сергија Радоњешког и немој бити лењ, већ и ти упражњавај појање, бдења, постове. Диви се мудрости светитеља, али и сам стичи мудрост читањем и размишљањем. Гледај, Корејци читају Јеванђеље и Африканци поју псалме, ево у овом делу света усвајају напуштену децу, а у другом не једу месо. А шта ако нас ови аскети, човекољупци и молитвеници далеко престигну – зар нећемо изгорети од стида нашавши се на репу? Ти си наследник великих предака, али ако сам ниси допунио заједничку касицу, већ си само узимао из ње и хвалио се туђом славом – шта те онда чека на Суду? Погледај како су огромна пространства населили и освојили претходни нараштаји, каве храмове су саградили, какве књиге су написали, какве непријатеље с потукли до ногу! Погледај очи сељака на старим фотографијама! Па данас се ни на сваком професорском лицу не може наћи толико мирног ума и истинске племенитости. Сад погледајмо људе данашњице. Не да немамо снаге да развијамо створено и освајамо ново, већ ни да задржимо оно што имамо.
Зашто? Због духа раслабљености који је продро у месо и у кост. Треба да се пробудимо и да се потрудимо. Не смемо бити млаки. Млак је одвратан као растопљени сладолед. Вода треба да буде или врела да би се скувао чај, или хладна до студени да би освежила и пробудила. Исто то каже Откровење: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 15–16). Комуниста је био хладан према Богу, али је хладан, каже Господ, бољи од млаког, зато што су тих година и у космос полетели, и БАМ су изградили, и фашистима су кичму сломили. Млак то не може.
Људе треба бодрити, а не уљуљкивати. То је апостолски дух – да пробудим ревност...? (Рим. 11, 13). Људи, наравно, често желе да их неко чешка иза уха као маче. И то је свима јасно, јер смо сви «од истог материјала направљени». Свако ће на суду савести рећи: и ја сам такав. Али Бог има другачији суд, другачије мисли и намере. Он каже: Зато их секох преко пророка и убијах речима уста Својих... (Ос. 6, 5). Ето тако – Он сече и убија, а ми се, чак и кад чујемо такве речи о Богу, веома чудимо.
Немојте се чудити. Боље се пробудите и ревнујте за Господа Сведржитеља и славу Његову, тражите пре свега Царство Божије и правду његову. Бојте се оних који ласкају и милују, и слушајте упозоравајући звук трубе. Јер главно је да нико не украде наше венце. И за то су потребни духовна бодрост и духовна ревност – истински плодови праве проповеди Јеванђеља.
***
Из књиге "Мисионарске белешке"
