1980-та, једна из последњих година „развијеног социјализма“... Живот је текао спокојно и по мери; његови темељи су били чврсти. У то време учио сам на петом курсу и био убеђени атеиста. И онда се десило нешто што нико није очекивао: теча Сања је постао...свештеник! И по нашем мишљењу, одлучити се на тако нешто могао је само сасвим луд човек. Мој отац, који је тада радио као председник сеоске задруге, тако се и изразио: „Потпуна лудорија“.
Дом без радости...
Давно је то било: 1935 године родила се моја тетка Галина. Њен отац – мој деда Александар Васиљевич Солнцев – отишао је на фронт, а она је са мајком и братом Генадијем живела у селу Заборово, близу Городца под Горким. Времена су била сурова: долазио је рат и било је потребно преживети. Они су и преживели, радећи од јутра до мрака: од јутра у сеоској задрузи, увече – по домаћинству. Помогло им је то што су имали краву и башту, то их је и спасило.
Галина није имала могућности да много учи, рано је почела да ради. Затим је њен брат Генадији – мој отац – пошао у институт у Горком и она се са мајком, Параскевом Дмитриевном, преселила из сеоског домаћинства у Городец.
Галина је радила у једном атељеу за шивење у Городцу, на почетку као ученица а затим као кројач.
Почетком 1950 упознао ју је симпатични човек Саша Лјапин. Он је већ одслужио војску и био је високи и наочити мушкарац. Бринуо је о њој дуго и пажљиво, као за „буретом у коме се нешто кисели“, по речима саме Галине. На крају крајева Галина се сагласила да се уда за њега. Венчали су се почетком 1950-тих година и одмах су почели да граде свој дом.
И тако су они живели у свом дому сами.
Александар је радио као надзорник монтера на Городецком бродоградилишном заводу и био је одличан специјалиста: руководство и радници су га много ценили. А имали су и зашто – имао је златне руке: сам је изградио кућу и сауну, направио је парно грејање и спровео воду у башту.
Тако су живели до 1980-те: то је била једна из последњих година „развијеног социјализма“... Живот је текао спокојно и по мери; његови темељи су били чврсти. У то време учио сам на петом курсу и био убеђени атеиста.
И онда се десило нешто што нико, а посебно моји родитељи, није очекивао: теча Сања је постао...свештеник! Поновићу, то су биле године разузданог милитантног атеизма, утемељеног у ранг државне идеологије. И по нашем мишљењу, одлучити се на тако нешто могао је само сасвим луд човек. Мој отац, који је тада радио као председник сеоске задруге, тако се и изразио: „Потпуна лудорија“.
Чија је мачка и где је пошла?
Највише од свега смо се задивили томе што је теча Сања, од како је постао свештеник, престао да пије и пуши. За све те године од како сам га знао (од самог детињства), понекада је не само много пио него и пушио као локомотива његов вољени „Белмор“. И сам сам много година пушио па знам како је тешко оставити цигарете.
Разуме се да су главни иницијатори за то да теча Сања буде рукоположен за свештеника биле његова жена Галина и свекрва Параскева Дмитриевна.
Прво место службе оца Александра био је храм у Вознесенском селу, под Арзамасом. Затим је место његове службе било дефинисано у селу Разнеже Лисковског реона Нижнегородске области. То је било забачено место: село се налазило на другој страни Волге и једини пут до тог места зими је био преко залеђене реке а у току лета-никако. Неколико дугих година су проживели отац Александар и матушка Галина у селу Разнеж и хвалили су свој живот: били су окружени пределима где су расле печурке и бобице.
Средином 1980 – тих оца Александра су преместили ближе дому – у село Подолец, које се налазило преко пута Сормова, али опет, са друге стране Волге. У селу је било свега неколико кућа, али је чудом преживела, у годинама безбожничке власти, једна мала црквица. У њој је служио отац Александар и матушка му је помагала када год је била у прилици. То сеоце је оживљавало само у летњем периоду, када су долазили људи у своје викендице а зими је у њему живело свега неколико старих пензионера.
Са три стране Подолец је био окружен шумом и зими је сеоце било потпуно прекривено снегом. У њему је владала вечита тишина коју је нарушавао само звук ветра. Матушка Галина се сећала да је јединствена забава тамо била посматрање мачака које се шетају: чија је мачка и где је пошла, пролазећи поред колибе? Само викендом је село оживљавало: из Горког су долазили грађани, често због тога да би крстили дете. Полазак на пут у такву даљину био је оправдан – тих година крстити дете, благо говорећи, није било препоручљиво, а овде је то било сасвим безопасно: опасних очију овде није било.
Лети је био прави рај. Близу је Волга и шума, у којој има много печурака и јагода. Живот села у то време је био у пуном замаху – бакама су из града долазили унуци и по цео дан су се могли чути дечија граја и смех. Како се ближила јесен, село би опет утихнуло до следећег лета...
Затим је отац Александар служио у једном из села Чкаловског реона.
Тек средином деведесетих су се вратили у родни дом у Городец, где је отац Александар почео да служи као старешина цркве у центру града.
У храм кроз јаругу
„Да служи“ – то је благо речено. На почетку је требало очистити храм од ђубрета, које је остало након доласка некакве совјетске огранизације. Затим је требало храм у потпуности поправити: био је прилично оронуо за време безбожничке власти. За то је био потребан новац, а то је био проблем. Много напора је уложио отац Александар на опоравак храма, и Господ му је помагао: храм смештен у центру Городца, данас је прави украс града.
Теча Сања (како га ми међу собом зовемо) није завршио ни духовне семинаре а самим тим ни академије. Осамдесетих година је катастрофално мало било свештеника и њега су рукоположили без образовања. Иза њега је само 11 разреда вечерње школе и он не бриљира знањем из области богословије. Али задивљујуће: заједница га је много волела и ценила. А због чега, питаћете се ви? Због строгости и праведности! И још – због доброте коју православни називају „милошћу“.
Служио је све док није напунио 85 година. Сваки дан је ишао пешке у цркву – требало је ходати три километара, при томе кроз дубоке јаруге. Поред тога, у било које време неко је могао закуцати на њихова врата да позове баћушку да причести некога ко умире или да одржи опело. И никада никога није одбио – ни зими, ни лети, ни дању, ни ноћу.
Он и сада скоро сваки дан иде у свој храм, али више не служи него помаже другим свештеницима. Начео је 87 годину живота – то није шала.
Петком баћушка спрема сауну, коју је својим рукама направио и још увек се са великим задовољством пари у њој. А суботом је отац Александар скоро цео дан у храму.
Он и матушка живе у том дому који су саградили својим рукама пре скоро пола века. Услови живота су им довољно сурови: тек недавно су спровели гас. До тада је било потребно загрејати котао у котларници и због тога устајати у пет сати ујутру. Сам одлазак у котларницу је представљао опасност за живот: да би се доспело до ње требало је згрчити се и спустити се неколико степеница ниже. И то не само спустити се него и нагомилати угаљ. И не само нагомилати него и стално довлачити угаљ у котао. И ту процедуру требало је понављати два пута дневно зими, да се не би смрзли. А угаљ је било потребно доставити на време – лети.
Све у свему, остарели Лјапинови нису уопште волели никакве иновације и то је умело да нас избезумљује. Донели смо им микроталасну – они нису хтели ни да је укључе: да нешто не би искочило. Рекли су нам: каблови за електрику су стари. На наш предлог да заменимо инсталације рекли су да је то проблематично и да ће и онако ускоро да умиру. Донели смо им машину за прање веша – они су је ставили у сауну и мислим да је никада нису укључили. Недавно смо сестра Татјана и ја купили старцима бежични телефон – да не морају да трче ка телефону сваки пут када зазвони. Сестра је звала радника из централе који је дошао и прикључио нов телефон. Рекли би људи – лепота: узмеш слушалицу и разговараш док лежиш на кревету. Али не: током своје следеће посете њима Татајана је видела да на полици стоји стари телефон. Нови је био негде склоњен при чему је теча Сања на ту тему рекао нешто неразумљиво.
Живот је молитва
Моле се три сата а затим иду у цркву. Када дођу куђи, ручају и мало одмарају. Затим се занимају пословима по кући и око ње а на пролеће, лети и у јесен – баштом. Не гледајући на своју већ дубоку старост, старци раде све неопходно по питању поврћа – кромпира, краставаца, парадајза и паприке. По старој руској традицији матушка спрема зимницу – кисели краставце и парадајз и прави укуснан лечо(1).
Те намирнице им помажу да преживе пост у току зиме. У слободно време отац Александар се занима и рукотворинма у својој гаражи.
Како се ближи вече, опет почињу да се моле: зими од 16 сати, лети од 18. моле се четири сата, после пију чај и иду да спавају отприлике у осам сати увече. Они строго посте све постове и нас грешне томе такође уче.
Многим људима који су навикнути на блага цивилизације такав режим живота изгледа неразумљив и неподношљив, а старци Лјапини – као некакви диносауруси, лишили су добровољно себе многих ствари које увесељавају – између осталог и телевизора.
Наравно, они су обични људи са својим недостацима али у овим садашњим грешним временима врше један подвиг – подвиг скоро непрекидног мољења Богу. Моле се, не само да би хвалили Господа и принели му своје покајање, већ моле Бога и за све нас, грешне. И мислим да баш такви људи, као отац Александар и матушка Галина, који се непрекидно моле и служе Господу, и представљају ту „со земље“, о којој је говорио Спаситељ.
И Господ их чује.
Упркос свим предсказањима лекара, који су ми дали страшну дијагнозу пре више од тринаест година, уверен сам да сам још увек жив захваљујући молитвама оца Александра и матушке Галине.
И цела наша земља је као последња сила која задржава овај свет од погружавања у васељенску катастрофу и жива је само захваљујући молитвама таквих православних људи, искрених заступника као што су отац Александар и матушка Галина.
И у то сам такође уверен.
* * *
Замишљам слику: свемирски брод прелеће изнад територије Русије. Ноћ је, космички мрак је над планетом, космонаути кроз округли прозорчић ништа не могу да виде. Али одједном загледавши се, врисне од дивљења један космонаут, затим други; виде чудан феномен: на целој територији Русије, и ту и тамо – протежу се од Земље ка тамном небу танки зраци светлости. То су молитве православних људи које су се винуле ка Господу из цркава и манастира, из кућа и станова. И један од тих зракова светлости иде ка небу из малог дрвеног дома на крају Городца, где се стално моле отац Александар и матушка Галина.
(1) лечо – руска зимница
са руског Слађана Митровић
