Шта ми можемо учинити у овом моменту? Готово ништа осим да тражимо од Русије да стави вето на овако неправедно дефинисану резолуцију
Све ово је потребно да би се разумело због чега Вашингтон и Лондон толико дуго и интензивно инсистирају на проглашавању једног ратног злочина, каквих је било доста на овим просторима на свим зараћеним странама, у геноцид. Наметање слике о „мултикултурној Босни” којој су, после година рата и крвопролића попут оног у Сребреници, мир и слогу донеле Плаве блузе је потврда да је Америка беневолентна сила и да је „Вијетнам” грешка која се неће поновити. Може се рећи да је у очима америчког естаблишмента „Босна” јединствен витешки подухват америчке политике у последњих пола века. Зато они грчевито инсистирају на опстанку накарадне државне структуре у БиХ (ЕУ би одавно дигла руке) и дугорочно тешко одрживе геноцидне квалификације само за једну зараћену страну.
Но поред тог идеолошког плана у коме се себи и другима показује и доказује крсташка посвећеност борби против зла и неправде у свету, „Сребреница” има јасне глобалне политичке импликације. Мотив „Сребренице” се често потеже кад је потребно негде директно војно или паравојно свргнути неки непослушни режим попут Сирије или Либије. Западни медији оправдавају директне или посредне војне интервенције широм света причом да се тако „спречава нова Сребреница”. Тако се свака власт суочена са терористима или сепаратистима може наћи на удару санкција или под војним ударом с оптужбом да чини или спрема „злочин над својим становништвом”. „Сребреница” је магична реч која се користи готово увек у овим „превентивним интервенцијама” које, гле случаја, увек имају везе са изворима или путевима енергената.
Све ово је потребно познавати кад се покушава говорити о Сребреници, било то са позиције „морамо признати геноцид” или пак „није геноцид већ је злочин”. Србија има мали маневарски простор око овога и врло мало може променити у глобалној слици о ономе што се дешавало у Босни или Хрватској деведесетих. Наравно, пре свега ради историјске истине, али и националне части не смемо прихватити да се један злочин квалификује тако да он постане жиг срама за наш народ наредних сто година. Заиста је цинична и бизарна ситуација да нас Хрватска или Немачка оптужују за „геноцид” или Америка и Британија за „освајачке ратове” али то јесте наша реалност већ две деценије и неће се променити ни у наредном периоду.
Шта ми можемо учинити у овом моменту? Готово ништа осим да тражимо од Русије да стави вето на овако неправедно дефинисану резолуцију. Да ли ће то Русија учинити не зависи од тога како смо ми формулисали ту молбу већ од интереса Москве која је већ у конфликту са Западом. Иако мали и сиромашни, оно што ми можемо је да дођемо до консензуса око виталних питања. Но на жалост имамо примере попут министарке Михајловић која је једина на седници владе подржала текст резолуције о геноциду у Сребреници. Очигледно је да се неки више осврћу на ставове страних амбасада но на ставове грађана или на национални интерес. А то је оно што кочи Србију данас да крене напред.
Политички аналитичар
