Овај турски старешина имао је и других заробљеника хришћана и неке од њих је успео био да преобрати у веру муслиманску. То исто он покуша и са преподобним Јованом, те му час обећаваше велике дарове и положај час му опет прећаше и бијаше га свуда по телу. Блажени исповедник Христов ни мало не подлегну тим искушењима и мукама, него се увек држаше чврсто Господа свога Који за све нас пострада. А своме господару говораше да ће га у свему другом слушати као слуга осим у томе да промени своју хришћанску веру. Пре ће и умрети ако треба, него што ће се Христа одрећи. Видећи његову чврстину у вери и разборитост у разговору Турчин се смилова и престаде га мучити, него му даде да живи у његовој штали и да му негује добре коње, којима се Турчин поносио. Када је пак Турчин изјахивао у село, Јован га је пратио као сеиз, и уопште у свему му верно служио.
Свој ропски живот код иноверца преподобни је смирено подносио, трпећи све невоље и оскудице скопчане са таквом врстом живљења и ропског рада. Он, међутим, душу своју храњаше молитвама и повременим тајним ноћним похађањима храма Светог великомученика Георгија, који се налажаше у близини. Једнога дана, његов газда, који се у међувремену беше веома обогатио, крете на поклоничко путовање у муслимански центар Меку. Јован остаде код куће и служаше госпођу његову. За време отсуства свога мужа Туркиња приреди богату гозбу на коју позва све своје суседе и познанике. За ручак беше спремила омиљено турско јело пилав и веома жаљаше што њен муж, који много воли то јело, није у могућности да га сад има и да га једе. Тада блажени Јован замоли од газдарице да му да један пун тањир пилава и он ће га послати своме господару. Турци се на то насмејаше, али на наваљивање Јованово њему би дат тањир пилава. Блажени се тада повуче у самоћу своје штале и помоливши се најусрдније Богу на тајанствени начин посла онај тањир пилава своме газди у Меку. Вративши се из Меке газда са запрепашћењем исприча како је тог и тог дана (тачно у онај дан у који је преподобни сатворивши молитву послао јело) на свом столу изненада нашао пун тањир пилава, а тањир је био из његове куће са његовом ознаком. Ово дивно чудо задиви све присутне, а господар Јованов реши се да Јована ослободи и премести га у једну чисту и уређену собу. Преподобни то са смирењем одби и остаде на свом ранијем месту у штали, продужујући тамо свој смирени и богоугодни живот само јединоме Богу познат.
Поживевши тако још неко време он се иако још млад разболе, и предосећајући свој блиски крај, поручи једном познатом свештенику да му донесе Свете Дарове Христове да се причести. Бојећи се опасности свештеник се досети па Свете Дарове стави у једну јабуку и тако их посла блаженом. Причестивши се тако светим Телом и Крвљу Христовом, свети исповедник и добровољни мученик предаде мирно свој дух Господу ради Кога је све тегобе подносио, 27. маја 1730. године. Чувши за смрт свога слуге турски великаш дозволи хришћанима да га узму и сахране у своје гробље, што и би тако.
Три и по године после упокојења јави се свети Јован једном старом свештенику у селу и потстицаше га да изврши пренос његових чесних моштију. Када старац томе не поверова поче се јављати небески стуб светлости на гробу светитељевом, а када најзад откопаше његов гроб сви угледаше да је Господ заиста прославио нетрулежношћу и благоуханим мирисањем целокупно тело његово. Зато га пренеше у храм Св. великомученика Георгија у Прокопиону, где се одмах почеше скупљати многи хришћани и добијати од светога различита исцељења. Године 1832. Турска јаничарска војска покушала је да спали тело светога исповедника, али се светитељ на њихове очи дигао као жив и све их растерао. Многа друга спасоносна чуда догодише се над моштима светога Јована у старом Прокопиону у М. Азији. После малоазијске пропасти Грка (1922-3 г.), бежећи из Турске у Грчку, хришћани пренесоше његово свето тело на острво Евију, у место названо Неон Прокопион, где и данас почива светитељ у свом велелепном храму, творећи многа и дивна чуда, о чему се опширно говори и пише у данашњој Грчкој.
