Са благословом патријарха српскога Иринеја и епископа рашко-призренског Теодосија у храму Светог Ђорђа у Призрену у недељи посвећеној женама мироносицама 26.априла, служена је Света литургија. Литургијом је началствовао протојереј ставрофор Петар Лукић из Саборног храма у Београду, а саслуживали су отац Трајан Којић из Цркве Св. Марка, отац Бобан из Смедерева, парох призренски отац Слободан Ђорић и још седам свештеника из рашко-призренске епархије. Литургију су појали хорови који су у оквиру манифестације ,,Хорови међу светињама Косова и Метохије“ дошли на Косово и Метохију: ,,Прво београдско певачко друштво“, ,,Певачко друштво Мокрањац“, при Храму Светог Саве, Црквени хор ,,Свети краљ Милутин", при храму Светог Јована Владимира, Хор "Деспот Стефан Лазаревић" при цркви Светог Марка из Београда као и Хор "Слога" при храму Светог Георгија из Смедерова. Литургију су са хоровима певали и ученици Призренске Богословије, а присуствовали су преостали Срби из Призрена. После прочитаног Јеванђеља, отац Андреј, заменик ректора Призренске богословије је у име ректора, владике Теодосија, поздравио учеснике ове манифестације и свештенике који су из Београда и Смедерева дошли у царски град Призрен, пожелео им добродошлицу, подсетивши се јеванђељске приче о женама мироносицама које су добиле осведочење да Господ није мртав, и да га не траже међу мртвима:
-Жене мироносице су тога дана, када су дошле на Христов гроб, биле од Анђела обавештене да не траже живога међу мртвима и спознале су у тренутку ту крстоваскрсну тајну спасоносног страдања Господа нашег Исуса Христа. И сви ми који смо у Цркви тело Његово морамо проћи тим путем страдања, које ће нас после довести до васкрсења и помоћи да уђемо у живот вечни у заједници са Господом нашим Исусом Христом. То се понавља на личном плану, када је у питању свако од нас, али и на крупнијем плану када је у питању и сама Црква Божја, а то се види на примеру ове наше Призренске богословије да је и за цркву локалну, Цркву Божју овде на Косову, ово време сада време Васкрсења. Ја вас позивам да дођете у Богословију да би се сами осведочили да ова Богословија и овај град полако васкрсавају, да поново у њима хришћани живе и да се поново пева Литургија.
Отац Андреј је рекао да му је драго и занимљиво да су ту хорови, јер ,,хор на неки начин показује симболички како треба да се живи у Цркви Божјој, да свако приноси своје дарове и сви се уграђујемо у тело Христово и постајемо једно у Христу“.
- Тако је и у хору: неко је бас, неко је баритон, неко је алт, али када сви заједно певају у сагласју, онда сви певају као један и тако би требало у Цркви Божјој да буде, сви у Христу, у цркву Божју уносимо оне дарове што нам је Отац дао, певамо и спасавамо се.
Светој чаши на причешће пришли су многи, а по завршетку Литургије, хорови и свештеници су посетили Богословију, упознали се са радом и животом њених ђака и на кратко уживали у песми богословаца, на калдрми у порти обновљене Симине богословије.
У манастиру Светих Архангела, где су се многи обрели по први пут, домаћин, игуман Михајло, је приредио трпезу љубави и поздравио госте пожелевши им добродошлицу у ,,Душанов народни конак“ и рекао да се радује када види оца Трајана, некада професора Призренске Богословије и дугогодишњег саборца на овом пољу које се зове живот у цркви:
-Живот у цркви нам је једноставно и омогућио да овако имамо и браћу и пријатеље и учитеље и професоре на једном месту и да смо сви браћа и сестре у Христу- рекао је отац Михајло. Благодарећи Богу и овој нашој Српској Православној цркви и вама као појцима и људима који учествујуте у Литургији, ви сте сигурно осетили и видели, да много више говоре ове светиње него ми људи. Али опет и ми људи имамо повремено потребу да кажемо ,, хвала вам што сте дошли“. Једноставно нема човека који дође на Косово и Метохију и у ове наше светиње, да се врати исти, увек се нешто деси с тим људима и они ће носити ту благодат и ову светињу која обитава поред Душановог гроба у који је био првобитно положен.
Као дугогодишњи професор Призренске Богословије отац Трајан је надахнуто говорио о Душановој моћи и слави, о жељи његовој да сазида себи задужбину, која ће да превазиђе све дотадашње цркве:
-Призренске цркве патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато, ресавско писаније- не обретајетсја нигдежде, не налази се нигде на свету - рекао је отац Трајан. Научници данас не могу и не знају да реконструишу ову цркву, цркву Светих Архангела у Призрену. Ако је призренске цркве патос био лепши од дечанске цркве, пећке припрате, и од Бањске и од ресавског писанија, можете да замислите, а не можете нити ви, нити ја, нити ико, како је ова црква била.
Но по речима оца Трајана ,,Бог се драги на Србе разљути, на њихова грдна сагрешења“ и десило се страдање српског народа, а са њим и страдање цркве и манастир Св. Архангела је запустео , монаси су отишли, а Синан паша срушио цркву и од њеног камења сазидао Синан-пашину џамију. Временом су темељи цркве били затрпани, гроб цара Душана је прекопаван, јер су веровали да има много злата, драгоцености. 1927. прота и професор Радослав Грујић, са Скопског универзитета дошао је на место где је народ по предању палио свеће уз веровање да се ту налази манастир, радио је, и пронашао темеље цркве и трпезарије. Узео је остатке цара Душана и понео са собом у Скопље, а отуд 1941. понео их је са собом у Београд, и данас се налазе у цркви Св. Марка у Београду.
-Манастир је био запуштен и почело је са обнављањем и обновљен је овде конак. Дошло је оно што није требало да дође никад, спаљен је манастир, конак, али је дошао отац Михајло и обновио овај манастир, обновио овај конак. Он је обновио оно што је било људски немогуће, али сила Божја се пројављује у немоћи, па нека му се оствари и намера да обнови цркву Светог Николе која је подигнута да би била узор за велику цркву, а кад подигне ту малу цркву Господ ће дати да подигне и велику цркву, јер његове молитве на овој ветрометини заслужују наше дивљење и да се запитамо за наше слабости - рекао је отац Трајан.
И отац Петар Лукић је био призренски богослов па се присетио времена када је спремао испите у близини цркве Св. Николе и долазио пешице из Призрена до Св. Архангела. Он се захвалио патријарху Иринеју, који је благословио ово путовање, а нарочито домаћину епископу рашко-призренском Теодосију, уз чији благослов су хорови прокрстарили Косовом и Метохијом.
Диригент Првог београдског певачког друштва Светлана Вилић нам је рекла да је на Литургији у Призрену осетила велику радост:
- Данас сам осетила велику радост док сам дириговала овим хором, састављеним од пет хорова. Мислим да људи морају чешће да дођу овде, да осете ту снажну енергију, јер кад смо ми опкољени, кад смо окружени, она се ствара по вертикали. Кад дођеш на амвон, кад видиш изнад себе самог Господа Исуса Христа, који тебе благосиља, онда је то место где се ствара благодат највећа и то сам ја данас доживела са нашим хоровима и са овим народом који је био присутан на Литургији, са овим дивним момцима из Богословије који су саслуживали на Литургији, и који су, видела сам, срећни што су овде у срцу своје земље.
Светлана Вилић, пореклом Рускиња која је пола свог живота провела у Србији, где живи и ради, каже да се на Литургији у Призрену истовремено молила и за српски и за руски народ који страда у Новорусији, где се као и на Косову дешава несрећа и народ пати и страда због истих ствари. Она је из Призрена упутила молбе и српском народу да се моли за руски народ који страда у Украјини, јер сматра да ако се молитве Господу уједине, оба народа ће се осетити снажним и јаким.
Урошу Степановићу, диригенту хора Свети краљ Милутин при храму Св. Јована Владимира из Београда је ово била прва посета Призрену. За емоције настале током посете каже ,,нема довољно речи да их опише“.
- Током ранијих посета Косову и Метохији био сам у Дечанима и у Косовској Митровици, али тек сада кад сам видео и светиње Косовског Поморавља и Призрен са његовим лепотама и светињама, видим шта ми имамо, колко ово вреди, које је ово духовно богатство и не могу да саберем утиске, сама ми суза крене.... А још појање пет хорова на Литургији у овом велелепном храму... то је један масиван звук, литургија је била торжествена, дивна, лепа, просто Бог нам је подарио овај предиван дан да осетимо у потпуности Косово и Метохију у Призрену. И морам да кажем да, колико год људима на Косову и Метохији значи да знају да смо ми ту, заједно, још више и нама Београђанима значи да се оплеменимо на овој Светој Српској земљи.
И девојке које су одрастале последњих година у Приштини, а сада су чланице хора Свети Краљ Милутин у Београду, сестре Бараћ Мирјана и Милица, нису криле радост што су својим пријатељима могле да покажу богатство простора на којима су одрастале. Пролазећи кроз Ђаковицу, на путу ка Дечанима, испричале су причу о ђаковачким бакама, а посебно о дивној мати Теоктисти, игуманији, за коју је и отац Трајан рекао да је то ,,жена која се једном рађа“. И гле чуда: у Дечанима је по Божјем промислу чекала мати Теоктиста са сестринством и благословила све који су је из приче у аутобусу већ упознали.
- Ја ћу вам пренети утиске које су понели сви чланови нашег хора- рекла нам је Милица. Не могу речима да изразе осећања. У погледу им се види суза, а на лицима осмех. То је довољно видети. Они једва чекају да поново дођу. Ја се у њихово име захваљујем и свима који још увек живе на Косову и Метохији, јер да није тих људи који су нас дочекали, утисци не би били такви какви јесу. Хвала им што су нама који нисмо први пут овде улепшали боравак, али и што се потруде око свакога ко први пут дође да он и због тога пожели поново да се врати.
Манифестацију ,,Хорови међу светињама на Косову и Метохији“ је организовала Музичка школа "Стеван Христић" Гњилане и КПЦ “Божидар Митровић – Шандор” Шилово у сарадњи са општином Гњилане, Црквеним хором Св.Никола, уз подршку Министарства за Косово и Метохију, Дома културе у Грачаници и уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског господина Теодосија. За два дана 25. и 26. априла 2015. године у циљу популаризације духовне музике, црквеног певања, стручне едукације, дружења и почетка формирања мањих црквених хорова који би учествовали на Литургијама у свим срединама на Косову и Метохији, хорови су певали у неколико цркава у Партешу, Шилову, Гњилану, Станишору, Горњем Кусцу, и обишли светиње Призрена, манастире Драганац, Високе Дечане, Пећку Патријаршију и Грачаницу. У Грачаници их је примио и благословио владика Теодосије и у беседи говорио о значају оваквих манифестација. Хорови су одржали и концерте у Партешу и у Дому културе у Грачаници.
