Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»
***
Нас свештенике Господ заиста чува од властитих грешака, од расејаности, непажње, а понекад и од наших глупости!
По строгим црквеним правилима у цркви се на једном Часном Престолу током дана може служити само једна света Литургија. Ми у Сретењском манастиру много волимо ноћна богослужења, кад монаси имају могућност да се у осами помоле и да им ништа не одвлачи пажњу. На тим богослужењима нема мирјана, осим оних које сами понекад позовемо.
Једном приликом сам током Великог Поста нашао времена да одслужим ноћну Литургију Пређеосвећених Дарова. Па иако се за такво богослужење треба припремити целодневним строгим постом, то јест скоро целог дана и ноћи ништа се не једе и не пије, неколико наших старих парохијана замолило нас је да се причесте на тој светој Литургији.
Цео тај дан провео сам у пословима у нашем рјазанском скиту и кад сам се касно увече вратио у манастир, кренуо сам право у цркву. Будући да је на главном Престолу света Литургија, као и обично, служена тог јутра, преостало ми је да служим у малој цркви посвећеној светом Јовану Крститељу. У том олтару богослужења су била веома ретка.
Све је било спремно за богослужење. За певницом су била четворица бруцоша, а у цркви се молило шесторо мојих пријатеља, који су дошли с намером да се причесте.
Међутим, од самог почетка свете Литургије почело је да се догађа нешто необично. Обузео ме је немир који просто нисам могао да савладам. Нисам никако могао да се саберем па сам бркао возгласе, једва успевао да из Служебника прочитам молитве, које сам одавно знао, и уопште нисам схватао њихов смисао. Скоро исто се догађало и члановима хора. У покушају да се ускладе са мном студенти су певали тако да горе није могло бити, сваки пут би се збунили, затим почињали испочетка и поново грешили. Кад је најзад требало да померим завесу на Царским дверима, било је довољно да је само дотакнем па да с треском падне на под заједно с тешким држачем.
Никад у животу није ми се тако нешто догодило! Морао сам да прекинем службу. Потпуно збуњен изашао сам из олтара. Присутни су били забринути исто као и ја. Губећи се у нагађањима, за сваки случај упитао сам појце да није којим случајем данас већ служена Литургија у олтару посвећеном Светом Јовану.
– Наравно да јесте! – одговорише бруцоши. – Ми смо већ појали на светој Литургији коју је у четири поподне служио отац благајник.
Ухватио сам се за главу јер сам схватио да умало нисам одслужио другу Литургију на истом Часном Престолу!
– Зашто ми то нисте рекли?! – нападох студенте.
– Нисмо знали да се не сме служити и други пут – збуњено се згледаше бруцоши. – То још нисмо учили…
Е, баш лепо! Не само да сам крив, него сам још викао на децу. Добар старешина, нема шта! Ја сам тај који је требало унапред да упозори типикара, који је одговоран за распоред богослужења, да ћу те ноћи служити на том Часном Престолу, а не да будем лакомислен и да се уздам у то да у олтару светог Јована Претече вечерњу Литургију Пређеосвећених Дарова нико није служио пре мене.
На сву срећу, нисам стигао до најважнијег дела свете Литургије. Наместио сам покретни Престо у суседни олтар и тамо завршио свету Литургију.
Кад смо се касније окупили за трпезом, поново смо преживљавали оно што се догодило. Били смо задивљени тиме колико Господ чува Своју цркву од нашег немара и тешког греха, па макар он био и невољни. Како после свега не бити благодаран Господу за трпљење и бригу?
После тог случаја одлучили смо да типикар убудуће строго контролише распоред богослужења у манастиру. Знали смо да гарнишне неће сваки пут падати да нас опомену, него да ће нас можда тако лупити по глави да ћемо, хтели-не хтели, морати да се замислимо…
Дакако, не треба своје обавезе и свакодневне бриге да пребацујемо на Господа, јер, што би се рекло: помози сâм себи па ће ти и Бог помоћи. Мада, искрено речено, човек се увек потајно нада да га Господ неће напустити, да ће га сачувати, осигурати…
