«Прво дете је последња играчка.» Ова фраза, која се претворила у крилатицу сама по себи не звучи... «баш нешто». Међутим, у њој постоји и извесна доза оптимизма. Ето, дете је прво играчка, али касније родитељи одрастају-опамете се-уозбиље се итд. и т.сл.
Међутим, у многим породицама дете не постаје последња, већ главна играчка и то за дуго времена, понекад – за читав живот. (Популарне игре за родитеље у познијим годинама – као што су «свадба» и «развод мог сиромаха»).
Ако се човек шетајући с децом мало посвети дружењу с младим мамама код игралишта с песком, или ако се због сопствене глупости задржи у друштвеној мрежи, може на известан начин да се врати у детињство, у далеко двориште, где је комшиница Каћа у колицима-играчки изводила у променаду кученце с очима које су се склапале, да би јој сви завидели. А комшиница Тања, премда није имала колица, дичила се правом немачком лутком која је била величине детету до појаса. Све је као и онда: «кучићи» и «луткице» су дотерани и напомађени, коса им је у нацифраним мустрама (ко се не сећа како боли кад ти плету на глави читаву каскаду од кикица!).
Сви разговори су о малим «принцезама». Која хаљиница је најпрактичнија, где узети најновији модел флашице, да ли дете треба мазати дечјим уљем за тело и кад је најбоље да се буше уши: с месец дана или са четири месеца? Који лак за дечје нокте је најмање шкодљив, ко је пробао коцкице Зајцева и Дјенешове блокове,1 како се перу мрље од воштаних боја и где је најбоље унајмити аниматоре за рођендан? Човек слуша мало и чини му се да је напољу ера умилног децецентризма, али нипошто није тако. «Децецентризам» остаје на снази све док «принцеза» не почне да досађује мами питањима. «Иди, играј се Витјом, разговарам, немој да ми сметаш!» - и маме поново с насладом урањају у «дечје» теме.
Улога обичне лутке у игри је скуп функција. Она се може обући-скинути-почешљати и повести у шетњу. Човек може мало да се веже за њу, али не може целог живота да гледа у лутку – сама по себи она је само функција приликом истраживања света, оруђе за проучавање одређених радњи и односа у њему. Дете играјући се спознаје – али не лутку, већ себе и свет. Лутка је само привремени објекат појачане дечје пажње, објекат на којем дете бруси друштвене и моторне навике, уз помоћ којег ствара и самоизражава се: бира хаљинице, машнице, фризуре... Док не одрасте или не поломи несрећну лутку.
Јасно је зашто је прво дете увек поређено с лутком. Мама је још увек неискусна, за њу најједноставније радње – обући-повити-нахранити живог човечуљка који пишти и који је мало већи од татиног педља – нису нимало једноставније него што је за двогодишње дете да повије лутку. Купање је највиша математика, обрада пупка и чишћење носа је једноставно игра «ко преживи – причаће».
Наравно, свака мама се на почетку и нехотице «заигра». Отповити, изабрати нове пеленице и капицу да се слажу по боји, пробати чарапице, окачити чудо-играчку за креветац... Дивити се – углавном још увек као лутки («ах, какве су окице, ма какви су обрашчићи, коврџице»...). Сећам се да сам очекујући прво дете и ја сатима с највећим интересовањем могла да гледам дечје крпице, а касније – дечје фотографије. Онда дете мало порасте и приморава родитеље да озбиљније завире у дечју душу, да почну да је посматрају и упознају: какав је то човек ипак дошао на свет? Кога ти је Господ поверио?
Међутим, овакво «пребацивање» родитеља не мора обавезно да се деси. Све остаје на нивоу емоција: «На кога је тако тврдоглав? На свекрву?!» Зашто је овакав, због чега је онакав... То изгледа отприлике исто као туговање неке малишанке: «Мама, зашто је моја лутка постала тако ружна? Шишала сам је и шишала, шминкала ишминкала, а она? Фуј, купите ми другу!»
И имала сам прилике да на дечјим игралиштима видим како се «купује друга»: како мама средњих година нервозно звоца и шиканира сина у пубертету, а онда се гануто надвија изнад колица с бебом. И у овом положају она не види тужан поглед претученог вучића на лицу старијег. Али чему приче о мами средњих година! И сама примећујем како се на старије дете понекад љутим више и неправедније него на млађе – једноставно, млађу «лутку» још увек нисам много покварила својом «игром».
И тешко је, крајње је тешко прекинути игру кћерки-мајки и опходити се према детету са свом дубином одговорности и свештеног страха пред чудом да је човек дошао у свет. Човек. Дошао је. Господ га је послао – управо њега и управо нама. Значи, пре него што почнемо да дотерујемо, «васпитавамо» и «образујемо» дошљака треба да га упознамо, разгледамо и да покушамо да га схватимо...
…
Међутим, савремена индустрија одраслом човеку нуди да се што је могуће дуже просто игра дететом. Деца су златна жила производње. Дечји хипермаркети су огромни. И човек може сат времена да воза по њима дете у колицима за куповину, подвикнувши му повремено или му равнодушно дозвољавајући да пружа руке према свакој гадости типа лилихипа или лутке-монструма – само да на крају крајева изабере «најсимпатичнију» хаљиницу и да стави нову фотографију «анђелчића» у пет друштвених мрежа.
Може се играти мајчинства, очинства, «унука», «добра тетка долази у госте». Могу се бирати хаљинице и машнице у тону, шеширићи, ципелице и «интелектуалне игре» на килограме. Дете се може затрпати гомилом потрошачких производа «за развој» и ремек-делима «дечје моде.» Могу му се лакирати нокти, бушити уши, стављати «шљокице», може се обавезно од нечега лечити. И забављати. И бити ганут. И засмејавати до глупости, и тепати скоро до падања у несвест...
Али, поштедимо их! И деца су људи. Њима се не игра... Игра се само с њима. Личност плус личност и никако другачије.
1 Коцкице Зајцева и Дјенешови блокови су помагала за учење читања и развој логике код деце.
