Минуло је 19 година од постдејтонског егзодуса сарајевских Срба. Зауставили су српски борци 35 офанзива муслиманско-хрватске војске, одбранили своје домове. А онда за столом у Дејтону, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Рајловац и Грбавица, припојени су Федерацији.
120.000 сарајевских Срба у фебруарском и мартовском невремену 1996. године, кренуло је у неизвјесност из отетог им града. Између својих домаћинстава и Републике Српске, одабрали су Српску.
Идеал је засјенио жртву и покренуо егзодус. У бескрајно дугој колони, кроз сњежне сметове пробијали су се шлепери, коњске запреге и пјешаци са тешком пртљагом на плећима. На путу суза и ковчези са посмртним остацима хероја.
Више од 4.000 српских бораца живот је положило, бранећи своје домове у, тада, Српском Сарајеву. Готово 1.000 сахрањено је на Малом Зејтинлику. Пренесено је и око 500 земних остатака цивила. Прота Милорад Љубинац имао је незахвалну дужност да по други пут сахрањује, и тјеши преживјеле.
- Покушавајући да им пружим коју ријеч утјехе, они би рекли сад смо бригу завршили велику, а све ово што нам остаје све ћемо лакше пребољети и поднијети. Најважније је да су наши покојници овдје да им можемо долазити на гробове и да их нико неће скрнавити, рекао је Милорад Љубинац, пензионисани парох Соколачки.
Упоредо, градећи нове домове сарајевски Срби градили су и нови град! Њих више од 70.000 у Источном Сарајеву започело је ново поглавље историје. И скоро свако има неког кога више нема – некога драгог који је смирај пронашао на Малом Зејтинлику.
Ко има право то да забрави?
