Село Ливађе и народна казивања

Ливађе је село на Косову и Метохији које је добило име по великим парцелама зелених ливада. Катастарски село се наставља на атар Лапљег села, док административно припада новоформираној општини Грачаница. Најстарији мештани памте да је некада Ливађе припадало општини Јањево.

Сеоска црква је мала, издвојена је од насеља, поред самог асфалтног пута, а поред цркве је смештено гробље. Мештани кажу да је ова црква сазидана 1935. године на темељима најстарије цркве у овом делу косовске равнице. Мештани не знају како је одлучено да црква буде посвећена светитељу Григорију Богослову. И надлежни свештеник Светислав Трајковић тврди да постоји само усмено предање. „Ми не знамо да ли још негде постоји црква посвећена Григорију Богослову и волели бисмо да нам се јави, ако неко зна“, додаје отац Света.

На дан овог светитеља, 7. фебруара, народ читавог краја саборује. Предвођени владиком Теодосијем, са више свештеника, светом Григорију Богослову, молитве су узнели мештани Ливађа, Гуштерице, Добротина, Грачанице, Лапљег Села, па и оних удаљенијих, око Липљана.

За Ливађане у шали кажу да се препознају по дугачким ногама. Лепљиво блато, густа смоница, отежава ходање када је кишно доба године, па са тешком муком извлаче ноге из блата. Међутим, та лепљива смоница даје добар род свега што се у земљу баци. Нарочито је тражен пасуљ из Ливађа. Брзо се кува и изузетно је укусан.

Ливађе је једно од ретких косовских села, ако не и једино до сада, о коме постоји књига у којој један род, звани „Дрмоњци“, има свој родослов датиран од 1790.године. Запис о Ливађу, са цитатима Бранислава Нушића и развитку Ливађа од хиљадудеветстоте године па до пред крај двадесетог века, сачинио је професор Бошко Димитријевић, доктор економских наука. Његовим залагањем док је био министар за саобраћај у Влади СФРЈ у Ливађу је сазидана нова школа и направљен асфалтни пут око 3 километра.

Стару школу и цркву подигао је ондашњи свештеник Станко Димитријевић са својим сином Трајком, уз помоћ становника села.Сакупљали су прилог по читавом Косову, са благословом владике Нићифора. Али, са благословом тадашњег Архиепископа Београдског и Митрополита Србије, Његовог високопреосвештенства господина Димитрија, а уз препоруке министра унутрашњих дела, Станко Димитријевић је обишао многа места по Србији и прикупљао добровољни прилог. Како је записао професор Бошко, син Трајка Димитријевића, сакупљено је око 8000 ондашњих динара, што је износило 400 наполеона у злату. Занимљиво је да су први добротвори били Никола Пашић, председник Владе, Митрополит Србије и ахиепископ Данило, као и Љуба Давидовић, председник општине Београд. Зидање школе је завршено 1912. године.

Станко Димитријевић, свештеник, учитељ и задужбинар убијен је од Бугара 1915. године, у Сурдулици, када је имао само 49 година. Његов син Трајко, учитељ, национални радник, борац- прошао је албанску голготу, Солунски фронт и заробљеништво у Другом светском рату и поживео је сто три године! Живео је и умро у Приштини.

Посебно је занимљива прича о Рајку Димитријевићу, другом сину попа Станка. Он је дванаест година био председник општне Јањево. Био је омиљен подједнако код православних Срба, муслимана Шиптара и Католика Хрвата. Залагао се за правду, слогу и поштење међу свима. Такав је био и сам, зато су га три пута бирали сви. Земљу је радио и даље, а они који су били „слуге“ у његовом домаћинству били су добро плаћени за свој посао. Још увек причају потомци тих људи како је газдарица Митра свакоме давала грудву сира и комад хлеба да понесу кући, за децу.

У оно време, газда Рајко је носио одело и ципеле, на глави шубару, сат на ланцу и штап са увијеном дршком. Његова кућа прва је имала патос, кревет и фењер...

У разговору са Ливађанима чусмо и причу о некадашњем кмету, Марку Антићу, који је имао седамнаесторо деце од три жене.

Онда сазнајемо праву причу баба Гане, Јоргованке Перенић, ћерке Рајка Димитријевића, која је живела до пре пар година и приповедала прошлост.

„Ми смо пазили четвртак- Од Васкрса до Спасовдана нисмо радили ништа у пољу четвртком, да би сачували летину“, говорила је баба Гана. „Неки нису пазили чак ни недељу, кад су постали комунисти, радили су и недељом. Е, те 1947. године, комунисти не хтедоше да пођу у литије до „црквен дуб“. Поп се прекрсти и прозбори :“ Дабогда вас вода однела!“ Моментално се створио црн облак, затамнио се дан и киша је почела да лије. Бујице су се претварале у потоке, потоци у реке- вода је носила све пред собом: кошеве са кукурузом, живину и стоку. Остарела сам никад више тако нешто нисам видела“, приповедала је баба Гана.

Тако је некада било. А данас, поглед од цркве према селу лебди над пољем покривеним снегом, а у даљини још увек стоји дуб. Поглед низ пут, према Лапљем селу сеже чак до Обилића, види се и дим из термоелектране. Десно се јасно оцртава периферија Приштине са комплексима начичканих зграда. Напоменули су Ливађани и да имају два археолошка налазишта још из римског периода.

А блата више нема. Остало је за причу. Путнику намернику лепа слика и топла прича.

Овај празнични дан заокружила је богата трпеза коју је уз славски колач припремила породица Декић.

„Ова осамдесет година дуга традиција сеоске славе за нас представља дуг према прецима и обавезу према потомцима“, у краткој беседи захвалности рекао је професор физике, доктор Павле Васић.