Сергије Радоњешки је имао сабеседника и самолитвеника – Саву Сторожевског. Овај човек, који је живео у четрнаестом веку, пола века након свих оних који су живели у ово време, бринуо се за свој манастир. Посинак Наполеона – Ежен Болгарне – је с коњичким одредом у току рата 1812. године запосео Савино-Сторожевску обитељ. Французчићи у то време нису били толико законодавци моде и галантни каваљери, колико насилници, богоборци и распојасани људи. Забављали су се пуцајући у иконе, храмове су претварали у штале и нису се либили тога да покриваче за коње праве од свештеничких одежди. Пљачка и насиље су се подразумевали као неизбежни. Да слична судбина не би задесила звењигородску обитељ Сава се Богарнеу јавља с неба, из другог света и усред ноћне тишине на јави и јасно му заповеда да не разара обитељ. У случају да то испуни обећава да ће Богарне преживети рат и да ће поново видети рођену Француску, а ако не – оставиће кости овде, сасвим сигурно, с хиљадама других сународника.
Сава је покровитељ Звењигорода и свог манастира. У овом смислу он је живи учесник у савременој историји, живљи од нас и јачи од нас. Такви су сви свеци. Милано преплављују туристи из читавог света због фирмираних крпица и многим људима се чини да су модни креатори и угоститељи главни људи у Милану. Да, и још певачи из Ла Скале. Међутим, главни људи у Милану су свети Амвросије, мученици Гервасије, Протасије и Келсије, и света Наталија чије мошти се налазе испод престола у Сан Лоренцу. На сличан начин је главни човек у Солуну – Димитрије Солунски, на Крфу – Спиридон, на Еубеји – свети Нектарије и тако даље.
Оно што је речено о свецима, чија се делатност очигледно наставља и после њихове телесне смрти, можемо да применимо чак и на обичне смртнике. Кроз своја дела сви преминули су живи: идемо улицама, које су они направили, живимо у кућама и радимо у предузећима која су они саградили. Цивилизација и јесте лагано прикупљање колективних достигнућа, кад свака генерација преузима штафету и предаје је даље, представљајући једну од карика у дугачком ланцу. Прекиди у овом ланцу означавају историјску временску паузу, прекид историје због одсуства сећања или свесно варварство. С.Франк је саветовао да се, бирајући историјски правац у којем ће се земља кретати, у мислима обратимо за савет претходним нараштајима, да замислимо шта би они рекли у одговор на наше савремене подухвате. Управо то је историјско сећање и наслеђе. У нашем животу се то не среће често, али се може видети како и на дан венчања младенци обилазе гробља. Тако повезују генерације упокојених са собом и с децом коју ће изродити. Управо то је жива веза времена. Ипак, почели смо од светих, њима се и враћамо.
Главни људи Кијева су свеци Кијево-Печерске Лавре. И главна здања у Кијеву нису Кабинет министара и хотел Hyatt. Главна здања Кијева су храмови у Лаври. Солитери су свуда мање-више исти, као и ресторани. Зато су светиње јединствене и неупоредиве. Печерски свеци су једнако активни и данас, и живи су после смрти, као Николај Чудотворац у својим безбројним чудима или Сава Сторожевски у причи с Богарнеом. Чини се да још увек нисмо свесни да један од фактора стишавања ситуације у Украјини и у њеном главном граду може бити однос кијево-печерских преподобних према ономе што се дешава. Они имају моћ да одагнају сенку смрти која се приближава човеку, што се много пута дешавало по молитвама Марка копача гробова. Они могу да подигну с одра смртно болесног човека, а да на његово место ставе другог, који заслужује већу казну, као што је то било у случају с Титом и Евагријем. Могу и гладне да нахране, као у случају с Прохором лободником, и да се не плаше силних овога света, као Теодосије или Варлаам. Једном речју, божански пук преподобних отаца може много да учини и чека да их замолимо за помоћ.
Истина, неко може да упита: «А сами, без наших молби, не могу да се заступе и да се умешају у ствар?» Ово питање је слично питању: «Зашто Бог Сам, као Свемоћан, не веже сатану и не спречи зло?» Бог може све, али не жели да види да су људи докони и равнодушни, не жели да нас види само као потрошаче дарова. По призвању треба да будемо саучесници у Божијим делима, као што Павле каже, и онда ћемо се законито наслађивати плодовима победе. Кротко кажу богослови да «нас Бог без нас неће спасавати». Исто је и са свецима. Они су поред нас, спремни су, наоружани су правдом, држећи духовне мачеве у десници и левици. Али ми не молимо, или мало молимо. Можда молимо тромо и с мислима које се удвајају, имајући више поверења у политичаре, оружје, новац, интриге или слепи случај. Дајући данак слабости, прихватамо ове помисли. Међутим, дужност хришћанина захтева да подстичемо ум и да се сећамо Господа као Свемогућег, не дајући Његову славу људима.
Не треба тајно у срцу умањивати силу Духа која делује кроз свеце. Преподобни су поред нас. Ево их – само пружи руку. Почни да молиш, али прво прочитај њихова житија. Усудићу се да предложим следеће: садашњица све вернике обавезује на духовну мобилизацију. Улога печерских преподобних је већ огромна у домаћој и светској црквеној историји. Ништа им не смета да умноже славу Бога и да покажу силу Његове деснице онима који се противе Његовој истини. За то је потребна усрдна молитва Цркве. Што већи број верника треба по први пут или поново да прочита Печерски патерик, овај први споменик руске хагиографије. Молитвено обраћање свецу, чије житије је човеку познато, много је ватреније и пажљивије, него молитва без знања о свецу. Затим би били пожљени често молебани и читање акатиста печерским свецима на свим просторима Руске Цркве: од Сахалина до Карпата и од северног мора до предгорја Кавказа. И то се данас већ остварује, али личном усрдношћу појединачних душа. Било би добро да се овакав молитвени позив, вапај, упућен свецима, отргне из што је могуће већег броја верних срца. То ће их покренути на заступање пред Царицом неба и земље и Њеним Свесилним Сином, Који воли истину и мрзи безакоње.
То је врло озбиљан фактор за промену критичне ситуације набоље. Као у данима пророка, предлаже нам се да испитамо и видимо да рука Господња није постала мања и да Његова мишица није ослабила, да може да спаси. Али ако се чини да је Господ далек, а да су грешници надмени и уображени у својој некажњености, то је очигледно због нашег неверја. Цео Псалтир је пун уздаха и питања на ову тему.
Можда неће одмах процурети у штампу: ко је код кога долазио ноћу и шта му је тачно рекао. Можда ће заувек остати тајна: ко је кога уплашио и на шта је упозорио. Неће се одмах осетити веза између свих познатих спољних историјских чињеница и тајних чињеница из појединих биографија. Али треба да нам буде јасно: свеци моћно утичу на историју сразмерно нашој вери. И ситуација захтева на хиљаде ватрених молби и заступања са сузама упућених најважнијим људима украјинске престонице и општеруске историје. Они нису чиновници претрпани папирима. Све ће чути и све ће разумети. Донеће заједничку одлуку о томе како да поступе и извршиће оно што одлуче.
Укратко: треба прочитати Патерик, отпевати акатист, чинити метаније, упутити молбе. Временом ће моћи да се прате новости – биће резултата!
