Вероватно се свако ступајући у брак нада да ће са својом половином живети дуго и срећно, као што се говори у бајкама. Па зашто се онда толико често, чак и без сусретања са страшним пороцима попут алкохолизма или наркоманије, превара и издаја, „брод љубави насуче на свакодневицу“? На питања часописа „Виноград“ одговара свештеник Павле Гумеров.
Решавамо све проблеме пре одласка код матичара
Свештеник Павле Гумеров
– Као свештеник, ја пре сваког венчања у нашем храму обављам разговор са младенцима. И морам признати да је тешко унапред предвидети који ће брак бити дуг и срећан, а који неће трајати ни пола године. То зависи од много фактора. Понекад је могуће одмах рећи, по томе колико људи у тренутку ступања у брак имају нерешених питања, да ће кроз пола године обоје наизменично долазити код мене да се жале једно на друго, као и на то што њихова очекивања нису испуњена.
Све своје психолошке, духовне, материјалне и друге проблеме, укључујући и проблеме у односима са својим будућим супругом (ако их у почетку има), на пример, ако вам рецимо смета то што он пуши – боље је решити пре венчања. Јер кад људи већ живе као породица постоји велика вероватноћа да ће се проблеми само гомилати, а не решавати. За успостављање узајамних односа најпогоднији је тзв. „период цвећа и бомбоњера“. За време удварања својој будућој жени мушкарац се понаша витешки и дарује јој поклоне. Исто тако се и његова дама труди да буде љубазна и да не показује своје незадовољство. Људи тада више теже да радују једни друге и да проналазе компромисе у спорним питањима. Али ако се код њих већ у том тренутку јављају непомирљиве свађе и пројављује разлика у карактерима са којом они не желе да се боре, то је онда озбиљан разлог да се замисле над тиме да ли треба да ступе у брак. Сматрати да ће се након свадбе или после венчања све одједном на волшебан начин изменити – то је само илузија. Ако се нешто и промени, онда је то најчешће на горе, због тога што у одређеном тренутку након ступања у брак људима постаје досадно да се стално суздржавају, и они тада једни другима показују своје право лице. Међусобна толеранција и попустљивост према партнеру обично се не повећава ни после меденог месеца. Много пре свадбе треба се учити толеранцији, смирености и излажењу у сусрет другоме. Било би лепо када би они који се спремају да стану пред олтар схватали да је једини циљ брака – љубав према својој будућој половини и жеља да увек буду једно поред другог. А уколико се сваки сусрет младожење и младе завршава свађом, можете онда замислити шта ће се десити када се они нађу лицем у лице 24 сата дневно.
По правилу, веома много психолошких и других проблема у односима јавља се код људи који се одлучују да ступе у брак у позним годинама и код оних којима то није ни близу прво љубавно искуство, због тога је боље заснивати породичну заједницу на време, а то је отприлике до тридесете године. У том узрасту човек је флексибилнији и лакше му је да се ослободи егоистичних навика.
Генерално, када су људи спремни на компромисe, онда они у било ком узрасту имају све шансе да заснују срећну породицу. Ту усуд не игра никаву улогу за срећу или несрећу. Породица – то jе стваралачки подухват, уз то, заједнички. Господ даје свим људима подједнаке услове, али неко их искористи, а неко не. Неретко се дешава и следеће: повезује се двоје људи, од којих су и он и она одрасли у породицама са оба родитеља, обоје сачували своју целомудреност до брака – и чини се – имају све шансе да заснују исто тако јаку породицу – а гледаш их – они се кроз годину дана разбежали, због тога што често људи не умеју да цене оно што добијају без посебног труда.
Веома важно питање које би млади људи требало да реше међу собом пре свадбе, то је питање вере. Ако је она црквена а он није, онда она прво треба да се постара њега да приведе Богу, а тек затим да иде с њим пред олтар.
Домаћа Црква
– Постоји 72. правило Шестог васељенског сабора, које гласи: „Није допуштено православном мушкарцу да ступа у брак са женом која је јеретик, а такође ни православној жени да се венчава са јеретиком“. Ово правило може бити актуелно и у наше дане, узимајући у обзир да ми атеисте у потпуности можемо подвести под јеретике. У Русији се то поштовало од давнина. Мада су при Петру I, када је број странаца у земљи нагло порастао, почели да дозвољавају бракове са представницима других хришћанских конфесија, под условом да деца из тих бракова буду васпитавана у православној вери.
Зашто је питање јединства вере код супружника толико важно? За верујућег човека све је јасно: моја вера – то је оно што чини смисао мог живота и веома велики део моје душе. Ја уређујем свој живот у складу са својом вером. Ако су мој супруг или моја супруга равнодушни према питањима духовног живота или нису православни, како ћемо ми једно другог разумети и како ћемо постати једна целина у браку?
Са односом према вери директно је повезан проблем васпитања деце. На пример, муж сматра да дете не треба водити у цркву и причешћивати, а жена да га не треба возити на куглање или базен – и то је разлог за стални конфликт. Настаће проблеми и са заједничким слободним временом, јер те дане, када ми, православни, идемо у цркву, тј. дане викенда, супружници желе да проведу заједно. И ако једна половина не иде у цркву (најчешће муж), онда ће он негодовати због тога што његова жена викенде проводи у храму, а не код куће са њим – јавиће се љубомора.
Због тога ако, на пример, мушкарац пре брака не жели да иде у цркву, ја не бих саветовао црквеној девојци да се уда за њега, све док њен изабраник не почне барем мало да се уцрковљава. Друга ствар је кад неко од супружника улази у веру кад је већ у браку. Такав брак не треба раскидати јер, како каже апостол Павле: „Шта знаш жено, можда ћеш спасити мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасити жену?“ (Кор. 7, 16) Да ли вреди утицати на неверујућег супруга и како? Наравно, то не значи да га треба стално малтретирати причама о цркви. Боље је да почнете више да се молите за њега, а постоји много случајева када је таква молитва доносила плода. Поред тога, сам живот жене и њено понашање могу више сведочити о Христу, него њене проповеди. „ Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – говори апостол Петар – да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“ (1 Петр. 3, 1-2.). Не треба мислити да се таква промена у мужу може догодити преко ноћи. Као потврду својих речи могу да вам испричам причу која се догодила још пре револуције. Једна православна жена имала је мужа који је био протестант. Њих двоје су заједно проживели више од једне године и једном муж жени рече: „Ја желим да постанем православац“. Жена бијаше изненађена, јер она никада од њега то није тражила. Тада јој он рече: „Ја сам приметио да ти као да сијаш када се вратиш из цркве, и онда сам схватио да ви тамо имате нешто чега у нашим црквама нема“. Ако жена иде у цркву, а муж још увек не, онда она мора да учини све што може, како би муж када се она враћа са службе био окружен посебном бригом, пажњом и наклоношћу с њене стране. Тада ће он увидети праве плодове наше вере.
Заједничка вера такође помаже супружницима у разрешавању многих спорних ситуација. Верујућим људима је лакше да разумеју и да опросте једни другима. За оне који верују у животу не дешава се ништа случајно. Ако нас задеси нека невоља, онда се треба потрудити да схватимо зашто нам се то догодило и треба њу искористи за побољшање свог живота у браку. Дешава се да нека озбиљна несрећа (болест деце, финансијске потешкоће, губитак ближњих, породичне кризе, итд.) буквално изнова изграђују породицу – супружници се уче да воле једни друге и да се исправно понашају. Ако су они спремни да се мењају, онда та несрећа доприноси оздрављењу њихових односа који су се били претворили у навику.
Три џина породичне среће
- У једној од својих књига, која носи назив „Три џина породичне среће“, ја говорим управо о три важне компоненте које чине срећан брак. На првом месту, то је љубав супружника једног према другом, на другом је правилно разумевање циљева и задатака породичног живота, и на крају је правилна породична хијерархија. Породична хијерархија је ствар која је Богом установљена, иако се данас због недостатка јаких мушкараца многи са мном не би сложили. Па ипак, то вам је као потчињеност у војсци: ако је не прихватиш, нећеш се дуго тамо задржати. И у Цркви је исто: хијерархија и подређеност. Старешина је подређен архијерејском намеснику, архијерејски намесник – епископу, а епископ – Патријарху. Без поштовања и послушности према претпостављенима у Цркви је немогуће служити. А породица је Домаћа Црква, то не смемо заборављати.
Макар ти био и супериорнији од свог претпостављеног по интелектуалним, стваралачким и моралним квалитетима, дужан си да имаш на уму да је он твој шеф према ком се мораш односити с поштовањем, из простог разлога што је он виши по чину од тебе. Глава породице – то уопште није онај који тебе у неким способностима превазилази. То је човек који је послан од Бога да буде твој претпостављени. Уз то, у браку ти ипак њега бираш сама за себе. Али, направивши свој избор, онда буди добра и односи се према њему као према глави породице. Ако се мушкарац не поштује и ако се стално критикује, онда он никада неће доносити никакве одлуке. И самој жени се свиђа да командује само у почетку, а онда јој страшно досади. У нормалној породици поштовање хијерархије служи за јачање односа. То мушкарцу даје могућност да пројави своје најбоље мушке, а жени – женске квалитете. У породици све треба да буде хијерархијски, као и у Цркви. Породицу можемо упоредити са парохијом, где је муж – свештеник, жена – ђакон, а деца – парохијани. Тада постаје очигледан циљ стварања породице, а то је спасење њених чланова, њених чеда.
Најближи
– Да ли су деца залог породичне среће или њени рушитељи?
– Деца могу снажно ујединити породицу, испунити њен живот новим садржајем и дати јој нову срећу. Јер породица се у неку руку и ствара ради рађања деце. Управо љубав према деци треба да буде главни мотив за њихово рођење, а не продужење врсте, попуњавање слободног времена или стицање материнског искуства. Ми се често према деци односимо не као према бићима која су нам дата од Бога, већ као према својим нереализованим пројектима, резонујући на следећи начин: ја нисам добио нешто у детињству, али зато нека добију моја деца. А први задатак родитеља јесте да приведу децу Богу, а не да реализују своје амбиције. И Господ ће већ сам по нашој молитви деци помоћи да открију у себи оно што је у њих усађено, а то уопште не мора да буде ни музика, ни цртање које покушавамо да усадимо у дете сами. Да, децу треба свестрано развијати, али треба и пазити увек на то које таленте и склоности је усадио у њих Бог.
Да бисмо васпитали дете у вери, да би усадили у њега хришћанске вредности, потребна је управо породица. Посебно сада када се држава практично не бави васпитањем деце, за разлику од совјетског времена када су у школама још увек постојала нека морална начела и васпитни програми.
Али деца за породицу могу постати и камен спотицања. Таква ситуација, на пример, добро је описана код Толстоја у „Кројцеровој сонати“. Тамо муж и жена, налазећи се већ на ивици развода, манипулишу децом, користећи њих како би што више изнервирали једно другог. Када супружници наводе децу да буду једно против другог, они на тај начин њих упропашћавају, усађујући им погрешне ставове који затим остају са њима цео живот.
Дешава се да рођење детета, ако једна од страна за то није спремна, постаје несвесни разлог љубоморе. А заправо разлог није у детету, већ у неправилном односу између мушкарца и жене у том браку.
Да деца не би постајала повод за раздоре, треба их васпитавати у љубави и вери. Ако желимо да се заувек сачува добар контакт са дететом, посебно у пубертету, онда га морамо укључити у свој живот, како би оно могло да ради нешто заједно са нама. Важно је да се породични живот не ограничава само на наравоученија и исхрану. Уместо да стално притискамо дете критиком, због тога што оно не слуша праву музику или не гледа праве филмове, треба с њим проводити више времена и укључивати га у заједничке послове. По правилу, деца напуштају породицу и траже разумевање међу вршњацима, само онда када осећају да својим родитељима нису интересантна.
Живимо за радост
- Без обзира на то колико је у животу тешко, увек треба имати на уму да сте породицу створили због радости, среће и љубави, а не да бисте гледали ко је у праву а ко није, ко је коме шта дужан или како боље зарадити новац. Све то је другоразредно. Главна ствар је љубав, тј. ваши односи. Њих треба да чувате и штитите једно друго од међусобних увреда, оптужби и непријатељства. Јер управо са свакодневним звоцањима, незадовољствима и љутњама почињу велики конфликти и свађе. Када је тешко, увек имајте на уму како вам је било добро у почетку. Јер стварајући породицу људи желе да њихова срећа из периода заљубљености и удварања остане за цео живот.
Женидба није решење за кризу!
Породица – то није решење за твоје проблеме. Не смеш стварати породицу зато што ти је лоше. Многи улазе у брак да би превазишли усамљеност, стекли материјалну подршку и – разочаравају се кад не добију очекивано. Мотив за стварање породице треба да буде љубав према својој половини и жеља да будете заједно. А смисао породичног живота треба да постане служење ближњем и тежња да учиниш другог срећним. Живот није нимало једноставна ствар, и зато ми морамо у породицу уносити више радости: добрих, лепих речи, поступака, осмеха и малих знакова пажње.
Попричај са мном...
Многе породице пропадају због недостатка комуникације. Људи веома мало времена проводе једни са другима и веома мало разговарају о својим пословима. И након неког времена то резултира тиме да између њих не остаје ништа заједничко, осим стана, деце и имовине. У комуникацији је веома важно разговарати о неким животним проблемима и саветовати се. Чак се још и у „Домостроју“ говори о томе да супруг треба да се саветује са својом супругом. Без тога и најбоље твоје намере теби и твојим ближњима неће донети ништа, осим туге. На пример, одлучио си да купиш карту за одмор без претходне консултације са женом, а испоставља се да се она не сме излагати тропском сунцу. Али ти си за обоје све већ одлучио и уместо изненађења направио медвеђу услугу. Породица – то смо МИ. Не ја, не ти, не деца, већ сви МИ заједно. Због тога увек треба разговарати, саветовати се и тражити нешто заједничко. Када је потребно – ићи и на компромис. Пошто је породица једна целина, један тим, треба умети пружити помоћ и узајамну руку спаса.
Узајамна помоћ је и молитва – „молите се Богу једни за друге...“ (Јак. 5,16) – говори апостол Јаков.
Идеалних мужева и жена нема!
Породица – то је непрекидни стваралачки подухват, а срећу нико не добија на тацни. За њу се треба константно и много трудити – заједничким напорима.
Са свештеником Павлом Гумеровим
разговарала Оксана Северина
Часопис „Виноград“, бр.1 (63), 2015. г.
Превод са руског Наташа Јефтић
