У јутарњим часовима 17. децембра 2014. године, када се служила света Литургија у манастирској капели, уснула је у Господу мати Михаила, игуманија манастира Благовештења Рудничког, у својој 98 години живота.
Сутрадан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету заупокојену Литургију, а у наставку и монашко опело. На дан сахране, 18. децембра, од раног јутра је пристизало свештенство, монаштво и благочестиви народ са свих страна: из Епархије шумадијске, жичке, браничевске, крушевачке… Од врле игуманије Михаиле, у име свих, опростио се надлежни Епископ, који је рекао да је мати Михаилу упознао као манастирски ђак у својој 12 години у манастиру Студеници, када је долазила код свога брата оца Јулијана Студеничког.
Мати Михаила се у својој 18 години, када су се девојке китиле цвећем и одлазиле на игранке и прела, одрекла овога света, узела крст свој и пошла за Христом; њена млада душа је чезнула за вечним и непролазним. Зато је 1935. године оставила родитељски дом и Крушевац, престоницу цара Лазара, и упутила се у манастир Пресвете у Старој Србији код чувене руске игуманије Диодоре, која ју је увела у монашки живот по руском правилу.
Године 1945. Бугари су протерали ово сестринство, руско и српско, где долазе код митрополита Јосифа у Београд, који је и сам био протеран, а који их упућује на владику Валеријана, викарног Епископа будимљанског, задуженог од стране Српске Православне Цркве за протерана свештена и монашка лица. Епископ Валеријан их упућује у манастир Благовештење Рудничко. Овде мати Диодора и њено сестринство долазе на згариште јер је непријатељ запалио манастир. Све је изгорело осим цркве. На пепелу и згаришту, на празној ледини, без игде ичега, сабрало се ово сестринство које је бројало око 26 монахиња, што руских што српских. Живеле се у штали пуних седам година. Али, долази још једна невоља: 1948 године мати Диодора и руске монахиње су протеране јер нису имале држављанство ФНРЈ. Био је то болан растанак са својом матером и руским сестрама. Управу над манастиром Благовештења, по благослову, тада Епископа шумадијског Валеријана, прима сестра Марина, која прима и малу схиму са именом Михаила.
Живот овог сестринства у манастиру Благовештењу био је уистину подвиг. Почело се од ничег, најпре на рашчишћавању згаришта и камен по камен, на обнови манастирских конака. Хлеб се куповао. Аграрном реформом манастиру је одузето на стотине хектара шуме и земље. Живот је, уистину, био подвижнички. Данас је манастир Благовештење уређен манастир Епархије шумадијске.
Говорећи о игуманији Михаили, Преосвећени Владика је рекао да је била велики молитвеник и један од стубова Епархије шумадијске. У монашком подвигу је провела 80 година и уснула у Господу у својој 98 години живота.
Игуманија Михаила је била духовна мајка многој деци која ће је памтити по љубави, јер је свима хтела да помогне и пружи савет и утеху. Многе је привела Христу Богу кроз поуку да се некрштени крсте и невенчани венчају. Била је мисионар у времену од 68 година колико је провела као игуманија благовештењска. Свакога је са љубављу дочекала и са љубављу испратила. У манастиру Благовештењу, после сваке Литургије, за учеснике се поставља трпеза љубави.
Била је најстарија монахиња (80) и игуманија (68) у Српској Православној Цркви.
Игуманија Михаила је сахрањена на монашком гробљу у порти манастира Благовештења.
Нека је блажен покој овој врлој монахињи и игуманији, у Царству Оца Небеског, и да је Господ прослави као што је и она Њега прослављала, приносећи трудове монашког живота.
