Када гости дођу да посете манастир, било да су верници или само туристи, углавном уђу у манастирску продавницу, верници да купе иконе, бројанице или тамјан, а туристи најчешће купују разгледнице или брошуру о манастиру. Дешавају се занимљиве ситуације да странци купе кадионицу, брикете и тамјан, или траже икону светитеља чије име носе.
Дешава се и да странци купе српску заставу. Али, оно што нам је недавно било право изненађење јесте Јапанка која је у Грачаници тражила српску заставу и то на чистом српском језику!
Купила је ону велику, свилену, а онда је пожелела и да је рашири, па и да се слика, ту у продавници. Тако је започео наш разговор. Saori Machida je девојка која је допутовала из Токија. Студирала је српски језик у Београду и говори сасвим исправо, без грешке у падежима, а када је збуни род- застане и осмехнута очекује помоћ. Она ради као професор на факултету у Токију. На комплименте да врло добро говори наш језик, Саори нам је казала да професор Сава Сузуки са Универзитета у Окајами говори српски много боље од ње. Казала је да је он променио своје име у Србији, а ми претпостављамо да се вероватно крстио и узео име нашег највећег просветитеља и учитеља, светога Саве Немањића.
Одмах сутрадан у продавницу је ушетао младић у необичном оделу- ношњи, са сабљом за појасом. Опет Јапанац. Говорио је енглески. Масато Мики нам је испричао да је будући власник ресторана у Токију. Казао је да је за суши потребна пракса од десет година да би могла да се припрема у једном ресторану, али да сада постоје роботи који припремају суши.
Причао нам је и о Самурајима, о њиховој борби за правду и част и њиховој витешкој смрти. Објаснили смо му да наша вера не допушта самоубиство, што га је посебно заинтересовало.
Мики је такође пожелео да направи фотографију у продавници и са нама.
Тако странци поред одушевљења нашим манастирима, понесу при одласку и сувенире, али и честице наше духовности.
