Немоћни су сви освајачи и сви рушитељи пред милошћу Божјом коју Он излива на народ свој. Тамо где освајачи прођу и рушитељи спале- верни народ обнавља. Преображава себе и обнавља своје светиње. Колико год су пљачкали и рушили, живот се враћао. И љубав и обнова. То потврђује и манастир Бањсака, једна од четрдесет задужбина Краља Милутина. Могуће је да је била једна од најлепших светиња његовог градитељства коју је себи наменио као гробну цркву.Тело краља Милутина је овде почивало након упокојења. Дешавала су се чудеса, потекло је миро, свете мошти су извађене из гроба. Након Косовске битке монаси су склањајући се од најезде Турака пренели мошти у Трепчу, а потом у Бугарску. Манастир је у другој половини 15. века опустошен. Након Првог светског рата је обновљен. Данашњи изглед цркве датира из 1939. године. Духовни живот обновљен је 2004. године повратком монаха.
Кратка биографија за седам векова трајања и опстајања само једне од многобројних косовско-метохијских светиња. Живог сведочанства о лепоти коју нам Господ дарује и милости коју на нас излива.
Свако ко је на дан славе, пренос моштију светог Архиђакона Стефана, дошао у манастир Бањска, осетио је ту неизмерну благодат. Осаћају је и они који у све друге дане долазе на ово свето место повише Звечана, на поклоњење, исцељење или преображење духа и тела.
Владика Теодосије, пастир свога стада, служио је литургију и предводио литије. У беседи никога не осуђује, већ позива на трпљење, љубав, милост и стрпљење. Никако другачије и није могуће осећати, промишљати и делати на местима куда је ходио и зидао свети краљ Милутин. Путевима Господњим- једино тако.
Монахиња Теоктиста
Године јој не можемо одредити.У дубину њене молитве не можемо ни завирити. „Она толико личи на патријарха Павла, као да су од истих родитеља...“ каже попадија која познаје мати још из времена када су живеле у Призрену. Док је била учитељица Полексија омиљена код својих ђака, прогањана је од колега и истерана са посла због тога што воли и исповеда Бога.
Попадија прича да је мати прошле године имала тешку операцију која је трајала четири сата. Лекари нису веровали да ће се пробудити из анестезије, узимајући у обзир тежину болести и крхкост њеног тела. А тада је неко приметио:“Па она је будна!“
Данас игуманија Теоктиста тихује у манастиру Успање Пресвете Богородице у Ђаковици, са сестром Јоаникијом, Васком и Надом. Када су манастирске славе, оне су ту, са народом. Јер код њих у Ђаковицу, не могу да дођу гости. Аутобусом никако. „Слаба нам је молитва...“, образложила је мати и наставила: „Молитвом све бива. И пост није ако се одричемо хране, а не чувамо се сопственог језика. И још бројимо дане.... Неее“, клима главом сетно. „Када сам једном била под Острогом, дошла је жена из Херцеговине. Ишла је боса, дојила је дете. И причестила се! То је вера!“
„Читала сам, беседи даље мати, да су у Призрену, у 19. веку стари свештеници причешћивали младе жене, а млади свештеници –старе жене... Тешко је то, сви смо грешни људи. Зато су раније сви гледали у земљу, нарочито жене.
Због тога је добро да се жена смерно обуче. То је добро за њу, за оне који је гледају, а и показује поштовање према цркви. Не би требало ни мала деца да носе панталоне у цркви. И добро је када мајка не ради, него васпитава децу.
Игуманија Макарија
Када дођете у Бањску просто је немогуће да не обиђете и манастир Соколицу, а ако сте се запутили код Мајке Божје Соколичке, онда ће вас пут довести и до Бањске.
Према легенди, на брду соколова- соколица је слетела на место где треба подићи светињу. Челник Муса ожењен сестром кнеза Лазара Драганом, задужбинар је ове светиње са краја 14. века посвећене Покрову Пресвете Богородице.
Дух и изглед који ћете затећи у ова страдална времена, манастиру је дала Мати Макарија која је овде дошла 1994. године. Мати и њене сестре (више их је од шест, а мање од десет) саме одржавају овај рај на земљи. Пут до манастира води са две стране. Ми смо дошли оним путем, којим када се уђе у капију одмах наилазите на црквицу посвећену Покрову Пресвете Богородице.
Живопис са приказима из житја Пресвете Дјеве радила је мати Макарија и њене сестре. Али, Богородица Соколичка седи на Трону и држи у крилу малог Исуса. Она вас дочекује својим отвореним и озбиљним погледом, а Господ вам се осмехује. Молитва постаје жарка. Посебно је велика помоћница, каже нам мати Макарија, код бездетних парова.
Најпре нам је испричала како се у научним и теолошким круговима бори и доказује да статуа Богородице није Бањска, како поједини тврде, већ да јесте Соколичка Богородица. Ускоро ће изаћи из штампе Монографија Манастира Соколица на којој је дуго и утемељено радила.
Мати Макарија је доктор природних наука и доктор теологије, али пре свега духовно чедо Владике Данила. Водила је поклонике на путовања по Синају и Египту, где је боравила више пута.
Причала нам је мати и о томе како са својим комшијама добро живе. Када наиђу градоносни облаци, они журно подсећају да треба да звоне звона, јер на тај начин растерују олују. Звоном су испратиле, док су га сахрањивали, старог комшију Албанца који је још када су почели сукоби обећао да ће чувати манастир „од оних других који могу доћи са стране“.
Снаху тог истог комшије возила је у болницу да се породи на Велики Четвртак за време бомбардовања. Из болнице је, манастирским југом, развозила по околним селима три породиље Албанке са бебама. Осам душа у маленом ауту, а искушења разна.
Нато бомбе падале су свуда око манастира док су се сестре непрекидно, на сав глас молиле. Било је много делова шрапнела које су касније посетиоци односили као сувенир.
Касније је и француски генерал Кфора постао велики пријатељ манастира, па је пред одлазак помогао да се направи један део зида који опасује манастирско имање.
Причала нам је мати и како су збринули изгладнелу кују и њених осам штенаца.
Живот тече, рекло би се лако, али је заправо овде видљив велики рад, а оно што је невидљиво, а осећа се- то је молитва. Зато се и на посетиоце излива обиље благодати.
