Наш народ вели да вера држи куле и градове, љубав покреће свет, нада нам помаже да живимо и верујемо у светлу будућност и никад не умире, а софија – мудрост, учи примерима како се треба изборити са свакодневним искушењима. Четири врлине обједињују четири жене, последње српске старице и монахиње у манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Мати Теоктиста, игуманија, мала растом, старица, која често лице сакрива од светлости и свакодневих овосветских брига, опстала је у Ђаковици верујући да Бог увек има задњу реч. Љубав према Богу, људима и Ђаковачкој светињи, показала је својим делима током свих ових година мука, прогона, рушења, вређања људског достојанства. Својом мудрошћу и надом код себе је примила старице Наду и Васиљку, и монахињу Јоаникију. Све четири заједно, две монахиње и две старице чувају последње парче свете, српске земље у, данас, обесрбљеној Ђаковици. Мати Теоктиста није губила Наду, ни оне страшне 1999. године када су Срби били протерани из својих домова у Ђаковици, ни када је у Српској мали, око цркве утихнуо српски глас, ни када су пред очима КФОР-ових војника шиптарски екстремисти срушили Богородичину цркву у Ђаковици, уточиште њено и осталих жена које су остале ту с њом. Њене вера и нада су биле јаке и црква се из рушевина поново уздигла већа и лепша. А у порти крај зида поново су засејани чокоти тамјанике, која је прошле јесени већ донела прве плодове и њеним слатким гроздовима монахиње су нудиле несвакидашње госте, који би им дошли у посету дођу.
У Ђаковици Срба више нема, а у порти у којој је до рушења цркве било 16 стабала ораха, данас их је само два. Са дудом испред самог конака стоје ту као симболи опстајања. На лепо уређеној травнатој површини играју се мачићи, о којима се старају баке. У недостатку људи, пријатеља, друштво храбрим и мудрим женама често праве птице. Својим појањем и цвркутом нарушавају, често језиву тишину.
И оне се са нама моле Богу- каже мати Теоктиста. Негде сам у црквеним књигама прочитала да се птице од три сати ујутро до десет сати пре подне моле Богу, а после иду да траже храну за себе и своје птиће. Прошлог лета су нам често долазиле ласте. Долазиле су празницима и на свој начин цвркутом славословиле Бога. Читаво поподне уочи наше славе Успења Богородичиног, стајала сам овде пред кућом и посматрала их. Спуштале се у лету до цркве и конака и цвркутале једногласно као добро увежбани хор. А кад су завршиле ту својеврсну игру и песму још мало су се задржале на крову звонаре и одлетеле некуд.
У цркви са новим иконостасом монахиња Јоаникија чита вечерње и јутарње молитве и акатисте светитељима. Мати Теоктиста и баке Нада и Васиљка слушају, пале свеће и често се осењују крсним знаком. Осећа се неки посебан духовни мир. И веза, јака, између последњих српских душа у Ђаковици и светитеља на иконостасу. У недељи православља, ђаковачке старице су добиле још једну светињу на дар од руског народа - икону Пресвете Богородице ,,Державнаје“. Она је добила место на посебно за њу урађеном трону и сестре се њој моле за спас православнога народа свуда у свету. Пред њом узнесе молитву и по неки од ретких Срба из околине који дође у посету у ову метохијску оазу српства. У данима по Васкрсу, ђаковачку светињу и њене становнике посетило је десетак верника из Ораховца. Са њима младићи Јован и Милош, које мати Јоаникија замоли да отпевају у цркви неку песму Светог владике Николаја. Скрушено су стајале старице и слушале, док се звон гласова уздизао до куполе и спуштао до свих делова цркве. Песме су се низале једна за другом, и тропари светитељима. А онда запеваше и ону Ђаковачку,, Кнез Лазину песму“. Певала се она ту вековима, а тек после рата је записаше и стихове сакупише расејане тамо где су се и Ђаковачки Срби раселили. А песма и пророчка о походу турског цара на Косово, о паљењу домова и манастира часних, рушењу крстова на црквама, одвођењу многе браће у робове. Непријатељи су се у историји смењивали, али су се зулуми над Србима понављали. И зато песма има и оне стихове са вечно актуелним питањем ,, Зато мила браћо, да се упитамо, ако ћемо се предат, онда сви да знамо!“
Док песму Милош и Јован, после ко зна колико времена певају у овом храму где се очувала, старице слушају, и само, покадкад, видиш како мати Теоктиста из дугог рукава своје монашке ризе помаља стару смежурану руку, и дланом брише сузу са образа. Кроз ту сузу се излива бол који косне срце, бол због праведног страдања који се вековима понавља, због неправде и прогона... Но суза се обриса, а мати подиже главу ка Царици Небеској Богородици, Царици Тишине и благи осмех на њеном лицу посведочи посетиоцима њену веру и њену наду. И опет пуна љубави наставља да живи. Док звона са звонаре шире свој звон Српском малом до Ереника, ове жене стамено бране своје парче неба. А на испраћају својих посетиоца, мати, док су чекали да КПС полицајац отвори дворишну капију на растанку рече:
-Дођите нам опет! Ово је и наш и ваш дом, и остаће у векове векова, ма колико то данас изгледало немогуће!