Цркву подржавају најзначајнији западни политичари, а истовремено косовске власти, као њихови пулени на терену, настављају с терором против светиња, гробаља и верника
Високи Дечани: на мети вандала (Фото Фонет)
С једне стране, Цркву подржавају најзначајнији западни политичари, а истовремено косовске власти као њихови пулени на терену настављају с терором против светиња, гробаља и верника. Странци одавно, а посебно данас, морају да преломе и објасне због чега су формирали овакав ентитет на Косову. Сигурно је да се ово није очекивало јер се систем претворио у један дискриминаторско-етнократски механизам, у коме се газе све вредности. Запад би требало да каже да ли је спреман да, зарад „стабилности”, настави да фарба фасаду косовске владе као успешну демократију. Иза фасаде је све труло и губи се у тунелима криминала и корупције.
Овде, уопште, проблем није с црквом Христа Спаса у Приштини јер се она извлачи увек када косовски политичари треба да добију неке поене код својих радикализованих следбеника. Судећи по томе да Хашим Тачи, иначе доста опрезан у изражавању, користи реторику из времена када је био шеф ОВК и говори о Милошевићевим црквама, јасно је да отворено призива нови талас насиља. Он показује и да није сигуран у победу на изборима и да је потребно да напабирчи гласова међу радикално настројеним Албанцима, којих изгледа, како ствари стоје, није уопште тако мало. Штавише, увек је била реч о већини. Каква се влада може очекивати за Србе и неалбанце када је предизборна кампања почела бацањем камена на храм у Приштини, који су неки хтели да претворе у музеј? Он и јесте музеј – музеј албанског примитивизма јер је Приштина једини град у Европи који хришћанску светињу поред свог јединог универзитета држи годинама као јавни клозет. То је заиста музеј! Има ли иједног интелектуалца, невладине организације, верског вође, да је рекао: не чините то! Нема.
Косовски политичари реагују тек када схвате колико ће изгубити код својих међународних пријатеља. Пред њима, с једне стране, изигравају непостојећу демократију, док истовремено Србима показују право лице друштва у коме су једини грађани првог реда Албанци. Када их странци притерају да реагују, онда уз помоћ својих саветника састављају плачљиве демантије, а своје послушнике инструирају по старом – удри по Србима! Међународна заједница јасно види да је Косово неуспешно и неодрживо друштво, али исто тако зна да ни Београд није спреман да га прими назад без обзира на сву реторику. Таква позиција косовске Србе и све остале оставља у процепу Бриселског споразума. Главна међународна брига јесте да косовско друштво не оде у екстремизам, који настаје пред вила међународних представника и амбасадора у Приштини, као и нове ОВК елите која је војне униформе, окрвављене српским цивилним жртвама и прашином порушених цркава, заменила италијанским оделима.
Такође, они су реторику мржње заменили у сладуњавимизјавама по шаблонима које им сервирају њихови саветници. Шта се у таквој ситуацији може урадити? Једини начин да их смире и Србима учине колико-толико нормалнији живот, за сада, јесте да их странци принуде на одговорност. Али ОВК команданти, тј. сада водећи лидери Косова, добро знају да они немају алтернативу јер је такозвана косовска либерална интелигенција толико слаба да није успела ни да се организује у једну партију. Поједини интелектуалци који се сада прикачени уз Тачија и Харадинаја имају само задатак да својим лепим манирима и реториком сакривају трагове који воде ка стварној слици Косова – организованом криминалу заснованом на мржњи према свему што је српско.
Откуда толика мржња према црквама? Зато што су управо цркве сведочанство да Косово није и никада неће бити само албанско, као и да су цивилизацијске и културне вредности створене на Косову и Метохији, највећим делом, плод вишевековног присуства Српске православне цркве. Племенски менталитет албанског национализма уништава оне који су другачији, подрива могућност сопственог развоја и за собом оставља рушевине и смрт без икаквих културних и цивилизацијских вредности. Онда, ко и како може говорити о инклузивнијем друштву способном да сачува идентитет сваке заједнице? Амбасадори у Приштини, међународне дипломате задужене за Балкан, обавештајне службе и те како разумеју све ово, али они имају политике својих земаља, које не желе да се ишта крупно мења и таласа на Балкану.
