У Равне Котаре и Буковицу вратили су се само старци који су између избеглишта и оронулих огњишта изабрали да буду сахрањени у родном крају.
Напуштена кућа у Доњем Карину
Бенковац, Биоград – За десет до 15 година Срби ће у задарском залеђу бити присутни још само као статистичка грешка. До тада ће помрети старци које је зов родног краја нагнао да се врате у Равне Котаре и Буковицу, опустошене у „Олуји” 1995. године. Иза њих ће остати гробља и понека обновљена црква, који ће подсећати да је то некада био простор у коме су далматински Срби били већинско становништво.
У међувремену, једноставно нестају старе куће у опустелим селима која су скрајнута са главних путева, па су зато и преживела судбину многобројних српских насеља која су комплетно уништена минирањем. У ствари, мењају адресе, јер комшије Хрвати за багателне паре купују напуштене куће због ручно клесаног камена којим зидају и облажу нове објекте за смештај туриста. Лепше је, а и јефтиније.
„Вратили смо се овде да скончамо, да нас сахране уз наше претке. То је боље него да смо остали у избеглиштву, на терет другима. Нема нас много, у сваком селу по двоје-троје, и док смо на ногама, може се. Живимо од пољопривреде, продајемо стоку, а ту су и пчеле”, каже Симо Алавања из Доњег Карина.
У Горњем Карину је, по попису из 1991. године, живео 851 Србин, три Хрвата, пет Југословена и 17 осталих. Сада су ту „домаћи” Хрвати и нешто муслимана који су ту насељени из средње Босне. На обали мора им је добро, нема великих снегова и магле и сада се баве туризмом. На Србе подсећају само још остаци цркве која је до темеља минирана 1995, неколико месеци после „Олује”. У међувремену, у складу са новим становницима, у Горњем Карину је подигнута католичка црква.
„За то што нема више Срба криви смо и ми сами. Људи нису пријављивали куће за обнову, а ништа их није коштало да то ураде. Добили смо кров, столарију, санитарије. Ево, ту је још једна кућа са новим кровом која припада бившем пуковнику наше војске. Он вероватно не сме овамо, али његова жена је поднела захтев за обнову и сада деца долазе лети овде на одмор”, прича Симо, који је две године избеглиштва провео у Бачкој.
На каштелу у Бенковцу, у којем је некада живело 74 одсто Срба, уз нешто мало Хрвата, док су преостали били Југословени из мешаних бракова, сада се вијори хрватска застава. Нема трагова ратних дејстава, али је модеран хотел изграђен неколико година уочи рата девастиран и напуштен. Нема више ЈНА и оближње касарне, па тако ни гостију за заклетве војницима од Вардара до Триглава.
Иначе, садашњи Бенковчани причају да је српско становништво 1995. побегло толиком брзином да су хрватски војници на столовима затицали јела која су се тек охладила. Ко се није повукао на време, једини спас су му били пунктови Унпрофора.
„Било је свега. Моја јединица је имала задатак да очисти путеве од заостале и напуштене српске ратне технике. Ту код Бенковца смо наишли на двоје старих, они уплашени, кренули за својима, али заостали. Дали смо им храну и воду, нешто новца и упутили их ка Унпрофору. После, када смо се враћали, видели смо да их је неко убио и бацио у драчу (шипражје) крај пута. Шта су они коме сметали не знам, али тај који их је побио сигурно није ни видео прву линију већ је ишао иза војске и пљачкао”, прича један бивши хрватски бранитељ из Биограда на мору.
Инсистира да му не спомињемо име јер, како каже, српски медији се читају и у Хрватској, па да не буде проблема.
„Шта је било – било је, не треба заборавити, али нити се изнова враћати на рат и сукобе”, каже он.
На путу од Бенковца ка Биограду на мору, призори разарања су присутни на сваком кораку. Куће којима су минирани носећи зидови, а плоче сложене као карте систематски су уништаване после „Олује”.
Поред школе у Полачи, на месту једне срушене куће, направљен је својеврстан споменик. Велики комад носеће плоче постављен је вертикално – као нека модерна уметничка поставка.
Даље низ пут, код скретања за Тињ, у низу остаци минираних српских кућа. А у Какми, на месту где су се пре рата локални Срби окупљали да играју балоте, сада је постављен јарбол са хрватском заставом. Да је ту била линија фронта, сведоче и многобројни графити – велика слова „У” и поздрави Анте Готовини. Он, како се може чути, у оближњим Пакоштанама живи повучено, држећи се даље од политике.
Невидљива линија
Хрватски досељеници из БиХ су у Далмацији усмеравани у места која су до рата била претежно српска. То је случај и са Смилчићем, који као да је подељен невидљивом линијом. Када се у то место улази из правца Задра, све је под конац – куће са уредним двориштима, нове фасаде, добри аутомобили. Даље низ пут, потпуно друга слика: на кућама су још видљиве закрпе оштећења у рату, урушени економски објекти, а возни парк као из средине осамдесетих – „југићи” и „стојадини”. Ту живе Срби повратници који при избору посла немају „велики” избор – грађевина или пољопривреда.
Марко Лакић
