Сећање је живо, ране боле, нестали се не заборављају, погинули се још увек оплакују- као да је било јуче. А прошло је читавих десет година. Да ли време брзо пролази или се коло историје окреће брзо, то нико не може да одреди, али да се зулуми над српским народом и светињама непрестано понављају, то већ увиђа читав свет.
За два дана, седамнаестог и осамнаестог марта, тог раног пролећа двехиљаде четврте године, спаљено је преко тридесет и пет цркава и манастира у свим деловима Косова и Метохије. Преко четири хиљаде душа је протерано са својих огњишта, седамнаест живота је у трену насилно одузето.
У Ђаковици је стотине разјарених Албанаца кренуло према цркви где је преостало пет старица, у Обилићу, Косову Пољу, Урошевцу, гореле су цркве, спаљен је манастир Девич, Свети Архангели, Богородица Љевишка, црква Светог Ђорђа, Богословија и Владичански двор у Призрену... Косово и Метохија била је буктиња.
Подсећање на ове дане било је живо у срцима и очима оних који су преживели. Парастос у страдалној цркви св. Никола у Приштини служио је владика рашко-призренски Теодосије са свештеницима и бројним народом. “Оно због чега је наше срце данас тужно је што су наши суграђани и наши ближњи који су отишли са ових простора у избеглиштву и расејању. Мало се њих вратило, такорећи да нема повратка. И то је, браћо и сестре, оно за чим ми данас жалимо. После десет година од мартовског погрома и овај град овде и многи други на Косову и Метохији су такорећи без Срба који су живели пре 1999. и 2004. године“, казао је владика у својој беседи.
Ту је, као и сваке године, био и Илија Трајковић, који је читав живот провео у црквеној порти јер је рођен у кући прекопута цркве. Остао је у своме дому са супругом и након бомбардовања верујући да ће опстати. Није могао да напусти светињу. Када је потрчао да гаси пожар не мислећи о свом животу, војник кфора испалио је шок бомбу у његове ноге. Обезнањеног су га транспортовали у војни камп... У своју кућу годинама не може да уђе јер је претворена у сметлиште и нужник, али у обновљеној цркви је од првог дана.
У Грачаници испред Дома културе постављена је уметничка инсталација МИСИНГ (нестали, енгл.), аутора Горана Стојчетовића. Фотографије на стотине несталих особа немо сведоче о времену злочина без казне. У двадесетпрвом веку у срцу Европе. Мајке и сестре, породице несталих настојаће да овај неми споменик који је истовремено и њихов крик буде изложен и у Приштини и другим градовима Европе.
Исте вечери уприличена је и Академија поводом десет година од мартовског погрома. У својој беседи владика Теодосије је рекао:
“Нека 17. март буде свима опомена да се сећамо и да никада не заборавимо те тешке тренутке. Пред нашим очима стално треба да буду те ужасне слике страдања, али због тога не треба да очајавамо и да будемо у безнађу већ то треба да нам буде подстрек да учврстимо нашу веру“. Подсећајући нас на васкрсење Христово, владика је обзнанио и васкрсење српског народа на Косову и Метохији. У славу Господњу на позорницу је ступило четрдесетак младића, ђака васкрсле Богословије у Призрену и запевало.
У току подсећања на дане ужаса професор Митра Рељић прочитала је свој дневнички запис, а Ратко Поповић и Драгомир Костић своја сведочанства. Хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице дао је тон достојанства и узвишености. На присутне је посебно јак утисак оставио вишеминутни филм о паљењу цркве у Подујеву. Сцена ломљења крста ногама је путем интернета обишла свет, а у овом филму се може видети слика организовања похода на српску светињу.
Сутрадан је у галерији Дома културе одржана трибина посвећена мартовском погрому, као и промоција монографије "Мартовски погром". Говорили су др Мирјана Менковић и Бранко Јокић, директор Музеја .
Свака породица, сваки човек и свако дете има своју причу како је преживљавало ове дане. Када би се могло исказати речима крик би се до неба чуо.
