Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве,каже владика Амфилохије у екслузивном интервјуу за дневни лист „Слободен печат“.
Владика Амфилохије, архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве, је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Његова каријера је импресивна. Бави се и теологијом, есејистиком и преводилаштвом. Његови политички ставови годинама изазивају контроверзе у јавности. Између осталог, замјера му се тврди клерикализам и великорспки национализам. С друге стране, он је предсједник комисије задужене за преговоре са Македонском православном црквом.
Овај интервју договорили смо посредством заједничког пријатеља. То нас, наравно, не чини пријатељима, али нас обавезује да о односима између двије цркве разговарамо отворено и без предрасуда. Циљ нам је боље разумијети позицију и аргументе СПЦ у овом, како неки кажу, преломном тренутку, због иницијативе поглавара Руске православне цркве, за коју се, бар у Скопљу, вјерује да може окончати овај дугогодишњи спор.
- Поштовани владико, не тако давно узбуркали сте јавност жестоким противљенем стварању црногорске православне цркве, али и независности Црне Горе. Знам да је неупутно упоређивати стање у Црној Гори и у Македонији, али Ваш „досије“ изазива нелагодност код људи који процењују каква је особа која ће у следећим годинама пресудно утицати на преговоре измегју СПЦ и МПЦ. Зато морам на почетку поставити кључно питање – да ли српска црква и Ви лично прихватате чињеницу да су Македонци посебан народ, који жели да има своју цркву, као што је имају српски, бугарски, руски и остали народи у православном свету?
- Улога Христове Цркве, од њеног оснивања до данас, и до краја свијета и вијека, није да ствара нације – народе, него да од свих народа (нација) земаљских ствара један народ Божји ”род изабрани, народ свети, народ задобијен да објави врлине Онога (=Христа) који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1Петр. 2, 9). Бог је”створио од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме… да траже Господа…” (ДАп. 17, 26-27).
Међу тим народима, данас постоји и народ који себе сматра и назива македонским. То је чињеница коју Православна Црква Српска, а и ја лично, прихвата и признаје, као што Црква признаје и поштује све друге земаљске народе. При томе, улога Цркве никад није била да обоготвори или се поистовјети са било којим народом (па ни са оним првим изабраним јеврејским народом), него да ”иде и научи све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт. 28, 19), преображавајући и обједињујући људе и народе. Зато, национална припадност никад није била својство Цркве, па отуда ми православни не вјерујемо у грчку, руску, српску, бугарску, македонску или неку другу Цркву која добија такве називе по већини својих вјерника, припадника једне нације, или по географском простору, него вјерујемо: ”у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву” Христову. То је и био разлог што су све древне Цркве носиле име и назив, не по нацији, него по граду или мјесту гдје је било главно сједиште Епископа (Архиепископа, Митрополита) једне помјесне (аутокефалне, аутономне) Цркве: Јерусалимска, Антиохијска, Константинопољска, Охридска, Пећка, Кијевска, Московска итд. Тек у новије вријеме, првјенствено код словенских народа, у временима буђења појединих нација и стварања њихових држава, неке Цркве су почеле да се зову по нацијама. Све дотле док тај назив непостане својство Цркве, него означава већински народ који јој припада, или географски назив, по држави, историјском имену простора и сл., он може бити и јесте прихватљив. Међутим, из поистовјећења нације са Црквом, нарочито у 19. вијеку, створила се и родила у Православљу опасност духовне болести ”етнофилетизма” (1872) назване, с правом, јересју, ”опасним змијинским отровом”.
- Није ли тим, како кажете, „змијским отровом“, отровано и православље у 20. веку? Дали сте спремни прихватити истину да православни Македонци не виде ваљаних разлога да опет крену у српску, грчку или у бугарску цркву, као што су то чинили у прошлости?
- Да нација и држава, и поред тих и таквих опасности, ипак нису за Православље постали битни фактор и коначни предуслов за стварање аутокефалних Цркава свједочи чињеница да, на примјер, један народ – грчки, има четири аутокефалне Цркве (Цариградска, Јерусалимска, Александријска, Атинска), а једна помјесна Црква, на примјер Руска – има петнаест нација које јој припадају са разним државама. При томе, и друге помјесне Цркве (Српска и др.), без обзира на њихов национални назив, имају у себи и друге народности, којима поштују народност и раширене су по многим државама. Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли постати јабука раздора и мржње међу народима? Смије ли Црква бити прћија и слушкиња било које нације или државе, поготово у нашем времену кад нације постају све мање хришћанске, а државе све секуларизованије?
Отуда, питам и себе и друге: Са свим поштовањем према македонском народу и независној македонској држави, да ли наша Пећка Патријаршија, у времену када и сама преиспитује канонску оправданост свог новијег назива (назив СПЦ је добила 1931.г. доношењем тадашњег Устава), може и смије прихватити, тако лако, без сагласности осталих Православних Цркава, независност, аутокефалност једног свог канонског дијела, поистовјећујући славну Охридску Архиепископију, која никад није била омеђена границама једне нације или једне државе (бивала је и византијско-грчка и бугарска и српска, а и сада на њеном простору македонски је само већински народ, али не и једини), са једном нацијом и државом под најновијим називом Македонска Православна Црква? И то под називом који је, свима је то познато, управо јабука раздора, како међу државама, тако и међу сусједним народима!
Познато је свима да је Српска Црква и поред тих и других проблема дала аутономију МПЦ (1959); рукоположила јој, што је суштинско за признање једне Цркве, епископат; чак се и Патријарх Герман потписивао ”српски и македонски”, до самовољног проглашења ”аутокефалности” (1967). Тако, од епископа МПЦ нико не тражи да се врате у српску, грчку, бугарску Цркву – него само да се врате из раскола у канонско стање, да би онда Црква могла да предложи канонски пут за пуну независност МПЦ.
КОЈА ЈЕ ЦРКВА “МАЈКА”, А КОЈА “ЋЕРКА“?
- Како сте и сами рекли, МПЦ је 1959. године добила аутономни статус од стране СПЦ, па су митрополит Доситеј и епископ Наум били рукоположени од стране српског патријарха. Била је то политичка, а не канонска одлука СПЦ – колико је мени познато, томос о томе не постоји. Осам година касније, опет стицајем политичких околности, црква у Македонији се одриче српског патријарха и проглашава аутокефалност. Чак и под претпоставком да је МПЦ тада стварно учинила канонски преступ, не схватам упорност којом пуне четири деценије СПЦ инсистира на „окајање“ тог „греха“ и на враћање македонске у окриљу српске цркве, те понављање поступка изнова. Зар је то стварно неопходно? Шта то спречава СПЦ да једноставно прихвати стање какво сада јесте и позове МПЦ у канонско јединство?
- Томос о аутономији из 1959. године, заиста не постоји јер је у то вријеме још увијек Томосе и за аутономију и за аутокефалију издавала Цариградска Патријаршија. Најновијим свеправославним одлукама у Шамбезију, томос аутономије издаје ”мајка Црква” (у овом случају Пећка – Београдска Патријаршија), обавјештавајући о томе Цариград и све остале Православне Цркве. Аутономни статус МПЦ из 1959. јесте био остварен под притиском ондашње безбожне македонске и југословенске власти, али је он био и канонски, одлуком Светог архијерејског сабора и рукоположењем Епископâ, и тиме омогућењем да се Црква у Македонији канонски и законски организује. Оно што је од ње тражено ових скоро 50 година јесте повратак из раскола у канонско стање да би онда наша Црква могла предузети мјере за добијање аутокефалије, прихваћене од свих Православних Цркава на челу са Цариградском Патријаршијом.
Надам се да ће једном постати свима у Македонији јасно: Православна Црква Српска не даје и не може дати аутокефалију; она једино може предложити Цариграду и свим Православним Црквама коначно добијање аутокефалности, али тек онда када се МПЦ врати у канонски положај. Архиепископ Стефан и сви епископи МПЦ то добро знају, о томе смо не једном са њима разговарали. То су им потврдили у разговорима, како Цариградски, тако и Московски Патријарх (овај последњи и при недавном разговору са г. Ивановим, предсједником Републике Македоније). То је, уосталом, била и основа Нишког споразума. Намјесто да крену тим јединим канонским путем, они се, нажалост, упорно држе свог самопроглашеног статуса ”аутокефалности”, остајући у расколу, ван пуноће Православне Цркве, сагласно ономе што им каза ✝Сава, епископ шумадијски, при сусрету у манастиру Св. Наума: ”Ево ти ништа, држи га чврсто.”
- Мени се, поштовани владико, као лаику, чини да СПЦ пренаглашава питање „старијег“, односно то да у раздобљу осамостаљивања МПЦ, српска црква има статус „цркве мајке“. Све важније православне цркве су постале аутокефалне тек у XX веку. Шта су те разлике у поређењу са сазнањем да се на простору данашње Македоније црковни живот одвија столећима? Има ли, рецимо, смисла градити велику причу, како што то раде неки код нас, на темељу историјске чињенице да је Охридска архипископија старија од Пећке патријаршије?
- У праву сте, Охридска Архиепископија је старија од Пећке Патријаршије. Она води поријекло од Јустинијане Приме (6. вијек); њен канонски простор је све до 1219.г. покривао и епархије тада основане Жичке Архиепископије, односно Пећке Патријаршије. Охридска Архиепископија је поново преузела епископије Пећке Патријаршије њеним првим неканонским и насилним укидањем (1459) све до прве обнове Пећке Патријаршије (1557). Тада су под јурисдикцију Пећке Патријаршије потпале не само њене, него и бројне епархије, како данашње Охридске Архиепископије (МПЦ), тако и некадашње Трновске Патријаршије (данашње БПЦ). Укинуте су обје, скоро заједно (1776/7) да би Пећка Патријаршија била обновљена Патријарашким Томосом (1920/22), укључујући и епархије Цариградске Патријаршије у данашњој Републици Македонији, као и данашње епархије рашко-призренску и дабробосанску и др.
Ко је ту ”мајка”, а ко ”ћерка”? Обје су бивале и једно и друго. Уствари, ако већ тај језик (одавно превазиђени) употребљавамо: обје су ”ћерке” Цариградске Патријаршије! Оно што је овдје битно, није уствари то, него од свих признати канонски поредак и простор сваке од њих двије у одређеним временским интервалима: сагласно том канонском свеправославно признатом поретку и устројству ево већ скоро 100 година епархије дијела историјске Охридске Архиепископије у областима данашње Републике Македоније припадају поново Пећкој Патријаршији, односно Православној Цркви Српској. Све те историјске мијене и промјене јурисдикције и једне и друге потврђују при томе нешто што је изузетно важно: национални и државни фактор постао је први пут у историји ове Цркве одлучујући у захтјеву формирања и обнављања Охридске Архиепископије под именом МПЦ (тек 1959). Јер национално (па и државно) она је покривала кроз вијекове иданашњеГрке и Бугаре и Србе и Влахе и Арбанасе (као и Пећка Патријаршија), као, наравно и данашње Македонце. Зато није случајан и њен канонски и еклисиолошки најисправнији назив: Православна Охридска Архиепископија.
АУТИЗАМ И САМОДОВОЉСТВО РАСКОЛА
- Чувеним Нишким договором из 2002 године, којег су се, истини за вољу, македонски потписници касније практично одрекли, било је договорено да СПЦ „призна“ македонску цркву под називом „Охридска архиепископија“ али да она задржи своје име МПЦ за, ако се тако може рећи, „унутрашњу употребу“. Недавно је руски патријарх Кирил поновио тај исти предлог, који је у високим круговима у МПЦ, на свеопшто изненађење, дочекан са еуфоричним одобравањем. Није ли то, заправо, оно на што инсистира српска црква – МПЦ се враћа у окриље СПЦ, тиме „окајава“ свој „грех“, а српска црква онда издаје Охридској архиепископији томос о аутокефалности? Или није све баш тако једноставно?
- Да је Синод МПЦ остао при свом прихватању Нишког споразума (њиме је практично Охридска Архиепископија – МПЦ добила ”самосвојност”) не би дошло до оснивања Православне Охридске Архиепископије на челу са сада утамниченим Архиепископом Јованом, дотадашњим чланом тог истог Синода, прихватившем Споразум и јединство са Пећком Патријаршијом. Уз то, сигурно је, тиме би дала могућност Православној Цркви Српској да испуни своје обећање и покрене питање, преко Васељенске Патријаршије, стицања аутокефалности Охридске Архиепископије сагласношћу свих помјесних Цркава, искључиво мериторних за тај чин, путем на који указује и сам Московски Патријарх Кирило. Намјесто тога, Синод МПЦ је подлегао политичком притиску и партијско-идеолошком изборном набоју у Македонији оног тренутка, покренуо и подржао прогон Архиепископа Јована, Епископâ, свештенства и монаштва Православне Охридске Архиепископије, једине канонски и свеправославно признате у Македонији… Тиме је стање Цркве у Македонији постало још сложеније и безизлазније.
Жао ми је, али сам дужан да то кажем: садашња виша јерархија МПЦ показује се недораслом да се одговорно и самостално суочи са овим црквеним проблемом; и даље препушта, као и њени претходници, да јој политичари и идеолози намећу своја рјешења, доводећи је у ћорсокак. При томе, она за све оптужује Српску Цркву, аутистички затворена у самодовољност свога раскола, одбијајући да прихвати испружену братску руку и позив на једини могући, вјековним искуством провјерени канонски пут остваривања јединства Цркве и црквеног самосталног достојанства древне Охридске Архиепископије, кроз њено органско укључивање у пуноћу православне васељене.
- Има мишлења да се за МПЦ уопште не исплати преговарати, јер СПЦ ни под којим условом није спремна македонској цркви „поклонити“ аутоекафалност, већ само аутономију. Да ли је то тачно? Да ли СПЦ има амбиције да бира епископе македонске цркве и да дугорочно диктира црковни живот у Македонији?
- Из горе реченог, потпуно је јасно да је Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. На дијалог међу Црквама, као једини прави пут, без мијешања политике и политичара, управо што ме је подсјетио један од најумнијих садашњих првака македонског политичког живота: човјек који вјерује и који зна шта је Црква и колико је поразно било какво мијешање спољних фактора, посебно политичко-идеолошких, у њен поредак и живот. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве.
СМИЈЕ ЛИ ИМЕ БИТИ ЈАБУКА РАЗДОРА?
- Општи је утисак да у подтексту спора између СПЦ и МПЦ стоји питање имена македонске цркве и македонске нације, наиме питање које намећу грчка држава и Грчка православна црква. Није ли ово ипак више политички неголи канонски конфликт?
- Што се тиче назива Цркве, и сами сте примјетили у Нишком споразуму – то је било свакоме јасно од самог почетка (1959) – да нашој Патријаршији, иако са безброј разлога настоји на васпостављању древног назива Охридске Архиепископије, не смета и употреба назива МПЦ. Међутим, имајући у виду остварење жељеног циља – пуне самосталности Цркве у Македонији, кроз њено признање од свих Православних Цркава, враћамо се већ постављеном питању: Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли бити јабука раздора и мржње међу народима, макар то било и именом?! За човјека коме је Црква и остварење њене мисије у сваком народу појединачно и у свим народима заједно од прворазредног значаја – одговор је јасан.
- Под претпоставком да СПЦ и МПЦ договоре канонско окончање спора, остаје питање статуса Православне охридске архиепископије владике Јована, коју македонске власти не признају и прогоне. Познато је да СПЦ захтева хитно пуштање владике Јована из затвора и ја, наравно, сматрам да је тај захтев сасвим оправдан и разуман. Али, проблем остаје – може ли се десити да Македонија заправо добије две цркве, обе „охридске“, или ће српска црква ипак инсистирати да се обе уједине?
- Свима је познато да је до обнове дијалога и истинског рјешења црквеног питања у Македонији немогуће доћи без ослобађања из затвора Архиепископа охридског Јована. Иначе, канонска Охридска Архиепископија није створена да буде паралелна Црква и јерархија у Македонији, некаква ”српска” архиепископија, још мање да буде сметња за остварење јединства, већ мост узајамног помирења и канонског постизања пуне самосталности Охридске Архиепископије – МПЦ. Да је уједињење православне јерархије у Македонији вапијућа потреба и могућност потврђује не тако давно превазилажење раскола и уједињење јерархије у Православној Цркви Бугарској., васпостављање јединства Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, превазилажење америчког раскола у Православној Цркви Српској итд.
- У неким медијима у Македонији главна тема протеклих дана био је наводни сукоб између Руске православне цркве и Цариградске патријаршије, који, како кажу, слаби позицију СПЦ у односу на МПЦ. Шта је од свега тога истина?
- Цариградска и Московска Патријаршија, као и остале Православне Цркве, одговорно се припремају за Велики Сабор Православне Цркве. У том циљу одржава се почетком марта сабрање свих првојерараха аутокефалних Православних Цркава, на коме учествује и Патријарх Иринеј са својим сарадницима.
- Сасвим на крају овог разговора, поштовани владико, реците нам шта је следеће на релацији Београд – Скопље? До када ће преговори бити замрзнути? Ко је сада на потезу?
- Увјерен сам да би што хитније ослобађање Архиепископа Јована било свесрдно поздрављено у Цариграду од Патријараха и представника свих Православних Цркава и да би то помогло стварању позитивне климе на овој конференцији у односу на МПЦ и тиме постало предуслов истинског и правог братског дијалога.
Бранко Героски
