У суботу, 1. фебруара Руска Православна Црква је празновала дан интронизације патријарха Кирила. Пре пет година он је постао патријарх. Архипастиру који има изузетну снагу рада и инспирације, - путовања, службе, посете, састанци у ново образованим парохијама (237 богослужења у последњој годину, готово осам месеци свакодневних служби, истиче директор његове прес-службе), су допала тешка времена и задаци. Он мора да управља бродом Цркве на пољу најоштријих друштвених дешавaња, при томе што није тајна да се наше „друштво“ често одликује болесном перцепцијом и осветољубивим арсеналом.
О фигури патријарха, о његовој непоколебљивости и умећу да предвиди догађаје говорио је писац Алексеј Варламов.
Како видите ових пет година Патријарха? Да ли ћемо успети да се изборимо са оним искушењима, са изазовима са којим се суочава брод Цркве?
Алексеј Варламов: За мене је неочекивано оно што се догађа сада у односу према Цркви. Не знам, можда неки људи и не виде тај напад, којем је Црква последњих година подвргнута у медијском простору, али пратећи како иде наш брод, осећао сам се збуњен. Но, оно што је било видљиво то је стабилност Патријарха. За тај период снажне турбуленције у коју смо упали, он се показао као спреман. Можда зато што ју је предвидео, а можда су му се у потребном тренутку укључиле неке људске особине које му је дао Господ. И ја видим човека који је са свом озбиљношћу одговорио на оне изазове времена, са којим се Црква суочила. По мом мишљењу, најважније у тој ситуацији је било да се не одступи, да се не постане поводљив, савитљив, политички истрајан. Друштво у оваквим временима жели да види у личности Предстојатеља Руске Цркве доброг, комфортног, свима симпатичног човека. И та чињеница што Његова светост није пошао, и није могао поћи по том путу, и што је сачувао у тој ситуацији непоколебљивост, за мене, и сматрам не само за мене, то је било најважније.
Фигура Патријарха постаје снажна и значајна и у савременом друштву?
Алексеј Варламов: За мене је увек фигура Патријарха у руској историји била централна. У последњем веку, пошто Русији није ишло са светским управитељима, толико је не може се рећи „ишло“, али Господ јој је слао праведне и за околности потребне црквене поглаваре- и патријарх Тихон, и патријарх Сергије, и патријарх Алексеј I, и патријарх Алексеј II, и патријарх Кирил су били управо такви.
Алексеј Варламов
И Руска Православна Црква је сваки пут одговарала том историјском периоду у ком се налазила. Слава Богу па се патријарх не изабира сваке пете године на изборима, и пред њим не стоје сви ти политички задаци, који ничу пред председником и кандидатом за председника. Мени се свиђа, што је патријарх човек, који је са нама, и нека да Бог да дуго буде. Ја му верујем као што сам веровао и Алексеју II, и Пимену. У време Патријарха Пимена, будући да сам био младић, у тешким совјетским временима, живео сам са осећањем да је човек који заузима главну позицију у Руској Цркви, њен Предстојатељ и да по одређењу не може слагати и издати. Погрешити може, али то није моја компетенција да судим Патријарху, а да слаже и изда не може. Патријарх је за мене човек, у којег имам бескрајно много поверења. И ка Његовој светости патријарху Кирилу имам потпуно поверење.
Ви сте били члан жирија Патријаршијске награде за књижевност, а прошле године сте постали и добитник те награде.
Алексеј Варламов: Да, и ја не могу да не одам дужно поштовање Патријарху за то што је он ту награду основао. Колико схватам, то је била његова лична идеја. И она је веома важна. Зато што су односи између Руске Православне Цркве и руске књижевности увек били сложени. Чак ако не говоримо о најсветлијем и најконфликтнијем случају Лава Толстоја. Тако је испало да руска књижевност у личностима својих најкрупнијих песника и писаца – Пушкина, Љермонтова, Тургењева, Достојевског, Чехова, нија дала дужно поштовање улози Руске Цркве у руској историји и у руском животу. Па и у XX веку због сложених историјских разлога између њих је све било веома сложено. А у дубини, ја мислим да су црква и књижевност савезници. Зато што у глобалу говоре о једном те истом, о људској души. А оснивање патријаршијске награде за књижевност је за мене знак тога да се Руска Црква није удаљила од књижевности, и није рекла да јој књижевност није потребна. Кажу, нама недостаје црквене књижевности, књига Светог Писма и светих отаца.
То што у Цркви постоји схватање да је књижевност потребна, за мене је веома важна чињеница. И оснивање награде јесте управо покушај савеза између Цркве и књижевности. Мислим да Патријарх нема могућности да чита сва дела савремених писаца, али то што се он активно занима за књижевност, за мене је веома важно. И није случајно што данас многа издаваштва желе да добију за своје књиге печат „одобрено“ или „препоручено“ од издавачког савета патријаршије. У Русији се данас значајно смањује број читалаца. А људи који су верници, који су оцрковљени и даље доста читају. И, уопштено, Црква данас остаје за књижевност последња читалачка аудиторија. Последња нада. Мислим да је Патријарх оснивајући ову награду, предвидео ову тенденцију. И његова људска интуиција ме одушевљава.
