Више стотина верника се у недељу 15. децембра окупило на ктиторској слави у манастиру Девич, у Дреници. Аутобусима и аутомобилима су верници пристигли до овог усамљеног манастира из разних крајева Црне Горе и Србије, да са монахињама овога манастира прославе великог чудотворца и исцелитеља светог Јоаникија Девичког. Свету архијерејску литургију је служио владика рашко-призренски Теодосије уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха из ове, али и других епархија Српске православне цркве. За певницом је осим сестринства манастира Девич и игуманије Анастасије, певао и хор храма Светог Александра Невског из Београда. После причешћа великог броја верника, освећени су и пререзани славски колачи које су сем манастира, принели и овогодишњи домаћини Слободан Крстовић из Жеровнице и Радиша Кошанин из Газивода. За здравље своје деце колаче су донели и бака Слободанка Миливојевић из Србовца и Славољуб Грковић из Ораховца. Мати Јоаникији из Богородичиног манастира у Ђаковици је на светог Јоаникија имендан, па је и она принела славски колач. За наредну годину да колач умесе и славу са сестринством манастира припреме јавили су се Слађан Јокић, Жељко Радић и Слободан Филимоновић.
У празничној беседи владика Теодосије је честитао славу сестринству девичком, славарима и окупљеном народу и рекао:
Међу многим храмовима који се налазе на Косову и Метохији, а које су градили наши владари и наши светитељи у славу Божју, а на нашу духовну корист је и овај чудесни манастир Девич. Доласком светог Јоаникија у ове дреничке шуме, у ову пустињу дреничку, ово место постаје светилиште Божје. Својим животом, подвигом, молитвама Свети Јоаникије је освештао и омолитвио ово место. И овај мали храм, ова капела, где се налази његов гроб до данашњега дана је сачувана и његово тело је сачувано у гробу. Многи су и у време Турака, а и касније, хтели да униште ово место. Много пута овај манастир је био рушен, паљен, скрнављен... Многи владари и који су били силни у овом свету, мислили су да ова црква и овај манастир престану да живе, да престану да постоје. Ево, и у наше време, недавно, непријатељска рука се коснула овога места. Овај манастир, ова црква, ови конаци, све је било претворено у пепео. Али, оно што је једном Господ освештао, то не могу људи обесветити и уништити. Једном свето место, увек је свето место. И то није оно што долази од људи него долази од силе Божје. И то зна наш народ. Ево, и овај манастир личи на крст на коме је распет Христос и као што су некада Пресвета Богородица и жене Мироносице и апостол Јован Богослов и још неколицина верних стајали испод крста и састрадавали са Христом распетим, мученим, тако и сестре овог манастира и они који су верни, који у души својој имају ову светињу и онда када је било најтеже, долазили су овде и дан данас долазе. Јер знају да је то свето место и знају да управо ту, где страда Христос, где је распет, где је крст господњи, где је распеће, да је ту Бог присутан, у тим невољама, у тим тешкоћама. Никада Бог није ближи браћо и сестре. И данас на Косову Метохији и свуда где наш народ страда, знамо да је Господ с нама и целим својим бићем осећамо близину Божју.
Владика Теодсије је упоредио окупљање народа у манастиру Девич на слави, са оном причом из Јеванђеља када је мноштво људи кренуло у пустињу за Господом, а Господ их је све нахранио умноживши благодаћу Божјом пет хлебова и две рибе:
Овде, осим овог манастира, нема ни једне српске душе православне, али овај манастир живи, обнавља се, светли свима духовном светлошћу, благодаћу и ми из разних крајева долазимо овде да се сретнемо са Христом и са угодником Божјим светим Јоаникијем и да ми овде добијемо ону храну која је потребна нашој души и да овде добијемо утеху и исцељење за вечни живот, за оно што је непролазно и да се овде причестимо Господом, светим тајнама. Хвала Богу што се у наше време испуњује реч Божја и што смо ми данас они који творе она дела која су чинили наши славни преци. Како су они живели и како су они Богу служили и како су они са Богом успоставили савез, ми данас то одржавамо, јер знамо нема другог излаза из безизлаза и других странпутица у којим се налазимо и као народ и понаособ сви.
И зато је данас за нас велики празник, данас је слава овог манастира, славимо светог Јоаникија Девичког, пустињака, чудотворца, и тај наш труд, ту нашу жељу, да се помолимо светом Јоаникију, неће Господ оставити празним без плодова, без утехе, без исцељења. Нека би Господ укрепио на првом месту мати игуманију и сестринство ове свете обитељи да истрају, јер док су оне овде ово место ће бити жив манастир и овде ће се служити света служба Божја. Да Господ укрепи све оне свештенослужитеље који хитају и недељом и празником и када је слава да овде служе Богу на овоме месту. Да Господ укрепи све вернике, све оне душе које у срцу свом носе ову светињу и долазе овде, нарочито на данашњи дан. Шта нам друго треба у животу више, него да Господ буде близу нас, јер наша душа хита њему, као што невеста хита женику, душа тражи Бога и душа хоће да се сједини са Господом. И то бива у Цркви божјој, бива на служби Божјој и ми смо данас овде сабрани браћо и сестре у то име.“
По окончању литургије у манастирској трпезарији је припремљена трпеза љубави за све присутне, а пред кивотом са моштима светог Јоаникија цео дан су се смењивали верници. Међу многима који су дошли у манастир је и дечак из Косовске Митровице Душан Поповић који цело време није испуштао из руку српску тробојку.
Народ је силазио и у подножје девичке планине, подно манастира и на извору светог Јоаникија, захватао свету воду која се вековима користи као лек против многих душевних и телесних болести.
