На Српском православном гробљу у Ораховцу је у суботу 30. новембра сахрањен Ораховчанин Анђелко (Ђека) Станковић (рођен 1930). Од периода запамћеног по НАТО бомбардовању наше земље, тачније од 06. јуна 1999. године, када је на овом гробљу сахрањен последњи Србин ( Слободан Казић), због неслободе кретања, Срби своје упокојене сахрањују у порти цркве Успења Пресвете Богородице у српском делу Ораховца. Гробље је остало у делу града из којег су Срби, по доласку НАТО снага протерани јуна 1999. године, а 95% надгробних споменика је порушено, поломљено, а неки су гробови и више пута скрнављени.
Анђелко Станковић је и у годинама када су многи из његовог комшилука отишли у слободне крајеве, остао да живи у својој кући у горњем делу Ораховца, са сином, снајом и четворо унучади. Његова супруга Станојка се упокојила 1993. године и сахрањена је на Српском православном гробљу, где је Анђелко подигао заједнички споменик и припремио место, где ће, како хришћански обичај налаже ,, кад га Господ позове к себи“ и он бити сахрањен. До рата је одлазио редовно на Станојкин гроб, и палио свеће на гробовима својих родитеља и рођака сахрањених у близини њеног гроба. У једном периоду (од 1999-2004) на гробље се није смело одлазити, а потом је обилазак гробова био могућ једино на задушнице, уз пратњу КФОРа, а касније и КПС-а. Споменик са фотографијама Анђелка и његове супруге вандали су оборили, али места покоја се Анђелко није одрекао. Кад се пре пар месеци разболео, поновио је свој аманет синовима, и синови су одлучили, да га упркос ризику, испоштују. Парох ораховачки јереј Срђан Јеринић, је прихватио одлуку родбине и после опела у цркви Успења Пресвете Богородице, које је служио са парохом великохочким протојерејем ставрофором Миленком Драгићевићем, са родбином и пријатељима Анђелковим, пешке, пошао до гробља, где је обављен чин сахране.
Погребна поворка је, са крстом, ћирацима и свештеницима на челу, мирно прошла обесрбљеним ораховачким улицама до гробља, и осим изненађујућих погледа друговерих суграђана, других реакција није било. Испред улаза на гробље било је паркирано возило Косовске полицијске службе, и КПС полицајци су обезбеђивали гробље до окончања сахране. Анђелко је сахрањен крај своје супруге, где је желео и где су му раку истог дана ископали рођаци и синови, и подигли порушени и делимично поломљени споменик.
Сахрани је, упркос веома студеном дану, присуствовало стотинак људи, који су искористили прилику да запале свеће на гробовима својих рођака и пријатеља који су на том гробљу сахрањени.
Многи мештани српског Ораховца су са негодовањем примили вест о Анђелковој сахрани на старом гробљу, јер сматрају да нису још увек створени услови за слободан одлазак на ово гробље, поткрепљујући то чињеницом да се скрнављење гробова и рушење споменика наставља, и да гробови често бивају претворени у депоније разноразног смећа.
Но, било је и оних који су подржали Анђелкову породицу, говорећи да је то ипак Српско православно гробље на којем су Срби вековима сахрањивани, и да се треба на њему сахрањивати, осим, ако опет уследе провокације и ако нови гробови буду, на било који начин, оскрнављени.
