Испод мојих прозора је тихо, али је бучно на главном тргу мог главног града. Људи жагоре и буне се, осећајући ситуативно јединство и мислећи да се боре за право на бољи живот. Шта да се ради, не може се човеку забранити да лепо живи, не може му се забранити ни да жели лепо да живи, као што се не може забранити ни да се жагори поводом права у њиховој трагичној одвојености од обавеза.
Кијев
Да ли се кад је народ викао «Мир народима! Земља сељацима!» или «Сва власт Совјетима» и кад је с овим паролама заграђивао улице и уличице нешто могло учинити? Тешко. Тако је и овде. Али, може се размишљати, размишљати и мисли се могу делити с другима.
Свака појава има своје врхове, има и корене. Код нас људи који дижу буку о еропском избору захтевају врхове. За корење их баш брига, али тако се не сме. То није паметно и није поштено. Евенуталном уласку у Европу треба да претходи уживљавање у вековну европску проблематику. То Европљанин, који живи тамо, може да не зна ко је блажени Августин, како је Лутер променио психологију становника континента и какав дар-мар је Русо изазвао својим трактатима. Њему то не треба. Он је уроњен у проблематику самом чињеницом постојања. А човек који жели да уђе тамо где га пре није било треба да учи све од нуле и од азбуке. И ако учиш језик памти идиоме, пословице и изреке и немој одмах да се залећеш на постмодернистички роман.
***
Жеља да се «лепо живи» никад није била руководећа идеја која је доводила до дугорочних резултата. Европљанин је вековима био немиран и бринуо се за трагање за истином. Тражио је Индију, налазио је Америку; тражио је философски камен и успут је откривао барут и стварао фармакологију. Вукло га је и на небо и на морско дно. Штампао је књиге, минирао је уобичајени свет научно-техничким средствима, гурао се међу дивљаке у земунице и бежао је у Нови свет од верских прогона. Свуда је желео дугорочну срећу, желео је победу Божије правде на земљи, али је добијао само мучење духа и нова цивилизацијска освајања. Притом никад «није добро живео», ако се под речју «добро» подразумеа савремени комфор. И тек данас, заменивши стваралаштво изумитељством, а знања подацима почео је «лепо да живи», и ми смо пожелели исто то.
Али, господо, опростите – панови. Ми нисмо препловили океане, нисмо у сваком граду подигли универзитет, нисмо открили пеницилин и нисмо измислили мотор с унутрашњим сагоревањем. Ми смо лагано ишли воловским колима по со, а сад смо ето пожелели да осетимо... не «бреме белог човека», не, већ уморну ситост бившег колонијалисте. Ако се ја питам – није лепо.
***
Пошто размишљање није забрањено, још мислим да за дубоку европску интеграцију понекад уопште није потребан безвизни режим. Јер, постоји и култура. Од самог детињства смо ја и милиони таквих као што сам ја, већ живели у јединственој Европи пошто смо читали књиге и слушали бајке. Карлсон се родио у Шведској, а Црвенкапа у Француској. Мала сирена је родом из Данске, а Крцко Орашчић из Немачке. Хофман и Андерсен су се као васпитачи налазили покрај наших дечјих креветаца. Онда смо, кад смо мало поодрасли, читали Фенимора Купера, Жила Верна и Стивенсона, а то значи да нам је океан дисао у лице и да су нам у лице дували ветрови прерија. Били смо путници и пионири. «Књига је као лепо путовање,» - говорио је Европљанин Декарт. И бојим се да ће без читања, на пример, омладина која се нађе у Европи у њој наћи исту музичку буку у истим клубовима и уз исто пиво. И исте ће им фармерке бити на ногама, и исте слушалице у ушима и иста безбојна туга у очима. И ништа више.
Никад нисам имао прилике да чујем нешто о културној интеграцији у европски свет. А ако слушам Моцарта, покушајте да оспорите моју припадност европским основама. Или, рецимо, волим Вивалдија и Голдонија. Волим их и разумем. Дакле, ја сам Венецијанац. Можда сам више Венецијанац него власник хотела на Канаређу код којег сам једном одсео. Овде нема никакве игре речима или замене појмова. Ту постоји нерв и приближавање истини. Управо овакво унутрашње приближавање нам заправо недостаје и ми можемо бити идејно веома слични оним несрећним Африканцима који плове на Лампедузу и често успут тону. Сличност је само у томе што и ми и они имамо само исту жељу – «да лепо живимо» и ништа више.
***
Посебна је тема веза између Европе и Христове Цркве. Сетимо се да су се одрекли да се у преамбули Европског устава помену хришћански корени «земље светих чуд». Из далека то изазива опрез, а изблиза плаши.
А управо ово западно хришћанство је час милом, час силом; ватрама (да-да, било је и тога), час књигама, у току столећа претворило Хуне, Гале, Готе и Вандале у нације песника, научника и уметника. Читав драматизам пређеног пута остварен је под знаком Крста Господњег. И понекад је Господ плакао с крста гледајући оно шта раде Европљани, а понекад их је благосиљао. Али, и једног и другог је било у изобиљу, и све је то – Европа.
Данас се идеална Европа као феномен може сместити у неколико речи, рецимо: праведност, ред и милосрђе. Може се наћи још неколико изражајних дефиниција. На пример: стваралаштво, разноврсност традиција, међусобно поштовање. Али, то ће већ бити поједине карактеристике. Мислим да су главне већ речене. Наравно, нагризли су их буквализам, верска равнодушност и безосећајност према греху. Али свеједно – има шта да освоји човека. А зар је то нешто недоступно? Буди од користи околини, савесно обављај свој посао, поштуј онога ко живи поред тебе, помажи онима који су усамљени, стари и озбиљно болесни. Не вређај слабог и немој кршити једном усвојена правила. Управо то је «идеални лик Европе», који је достојан поштовања, али није достојан зависти.
***
Европски свет заслужује поштовање, али не заслужује завист. Поштовање завређује због тога што је плод вековног труда на увођењу извесног дела хришћанских вредности у сам живот, у њен центар. А недостојан је зависти, као прво, зато што то није остварени Рај, већ само пролазна ситост. А као друго, зато што европски поредак није привилегија једног или групе народа, која није дата ником више. То је могућност за многе. Само не треба загађивати све око себе годинама и вековима, већ оплемењивати истим овим годинама и вековима. И све ће бити успешно. «Не ложе богови пећ», значи, нису само Французи у стању да пеку најукуснији багет и нису само Немци у стању да раде уредно и савесно. Јер нико и никога не спречава да свакодневни живот напаја добрим принципима. Управо то је практичо хришћанство и заправо једина ствар која нам се свиђа у Европи, без обзира да ли смо тога свесни или не.
***
На трговима мог главног града буку дижу углавном млади људи. Они одлазе с предавања историје да би «правили историју» и професори бришу сузе гледајући их. Професори се поносе својим свесним студентима. Али, нема никога да каже овој револуционарној омладини да је европски пројекат – пројекат пензионера. Не тражите у мојим речима увреду. Ње ту нема. То је заиста пројекат уморног човечанства усмерен на земаљски комфор, по цену одрицања од било какве метафизике. Млади народи треба да живе једноставније и суровије, као што и доликује људима у периоду животне активности. Они то и раде. Освајајући европску технику, али не претварајући се у Европљане, Арапи и Персијанци, Кинези и Јапанци ће нас још зачудити. А засад нас, као што је горе речено, привлаче милосрђе, поштење, пристојност и практичност.
***
Европа ни из далека није идеална и боготворити је значи клањати се идолу. Међутим, тамо где је заиста добра, поклапа се са хришћанством.
Камена кућа се прави од камена, пристојно друштво од пристојних људи. Омладина диже буку на трговима, уверена је у то да представља добар камен за чврсту кућу. Али, ја сумњам.
Киjев
