Архимандрит Тихон (Шевкунов). Фото: М. Родионов / Православије.Ru
—Поштено говорећи, нисмо очекивали да ће изложба изазвати тако огромно интересовање. Неки су нам чак говорили: па ко ће доћи на изложбу да гледа уџбеник за историју? Али, како тврде руководиоци Мањежа у току последњих неколико година није било оволике посећености. Дневно дође до 18 хиљада људи, а за укупно две недеље је прошло око 250 хиљада. Људи понекад морају да чекају у реду и по три сата. Због тога је изложба била продужена до 24. новембра.
— Који је био главни циљ организатора кад су изложбу посветили четристогодишњој историји династије Романов?
— Најчешће од посетилаца чујемо речи: открили сте нам нашу сопствену историју. Управо то је био наш задатак – да прикажемо необично значајан сегмент историје у извесној целовитости. И још смо желели да се одужимо за неколико генерација наших сународника: да се захвалимо овој великој, најпознатијој породици у Русији о којој је било изречено толико лажи и клевете.
— Двадесети век је у масовној свести оставио веома много стереотипа о животу царске породице, а просто и историјских фалсификата.
— У праву сте. Ми смо имали за циљ да максимално потпуно и поштено испричамо људима нешто о животу владара из породице Романов, не бавећи се идеализацијом, али покушавајући да рашчистимо ове слојеве историје од труда усрдних клеветника.
А наша историја је заиста мало позната, што је признала већина посетилаца изложбе с којима смо разговарали. Рецимо, цар Михаил Фјодорович: шта знамо о њему? У најбољем случају смо чули да је постојао неки младић којем је пало у удео да управља целим царством, да су њим управљали бољари и његов отац патријарх Филарет и да се наводно ничим посебним први Романов није истакао. У ствари, појављује се потпуно другачији призор.
Какво време је то било? Смута. Земља је уништена, раздире је дискредитована елита неспособна за стварање државе и управљање њом. Бољари и клир два пута венчавају на царство самозванца Лажног Димитрија, Гришку Отрепјева, чинећи га својим законитим царем. Затим следи неславни низ: Василије Шујски, други Лажни Димитрије (Тушински лопов), Семибољаршчина, пољски краљевић Владислав којег су бољари позвали да царује. Политичка и духовна деградација достиже заиста страшан ниво. Становништво се од пет милиона људи смањује на три милиона. Мноштво људи, посебно на јужним границама, истерано је и продато у ропство, на Крим и у Турску. Притом се трговином белим робљем не баве само номади, већ и наши сународници. Смута је страшан призор самоуништења народа и саме земље.
И ево такву државу прима шеснаестогодишњи младић. Да, наравно, Михаилу су заиста у владавини разореном земљом помагали мајка и бољари, а пре свега његов отац – патријарх Филарет. Али, треба имати у виду да се патријарх у Москву из пољског заробљеништва вратио тек 1619. године, односно седам година након што је син почео да влада. Михаил Фјодорович је земљом управљао необично одговорно, с љубављу, а осим тога, како би се са рекло, заиста ефикасно. Становништво се за време његове владавине више него удвостручило: од три на седам милиона људи. Територија је постала више него двоструко већа. То је први и нама скоро непознати Романов.
— Али и у овом периоду руске историје је, као уосталом, и сваком другом, било и црних страница, понекад мучних и крвавих.
— Правећи историјску експозицију нисмо тежили ка улепшавању стварности. Рецимо, у материјалима посвећеним овом периоду говори се о трагичној страници – погубљењу четворогодишњег сина Марине Мнишек и другог Лажног Димитрија, који је учињен знамењем борбе за власт, а у суштини, нове Смуте.
Уопште не кријемо ни различита мишљења, укључујући и последњег цара – Николаја Другог. Наводимо, на пример, познате речи министра Ивана Шчегловитог: «Паралитичари власти се слабо, неодлучно, некако невољно боре против епилептичара револуције.» Међутим, за нас је ипак било главно да покажемо шта су Романови учинили у изградњи Русије, помињући, наравно, сложене и противречне моменте.
— У представи већине људи изложба о царевима и императорима значи лепе ствари, круне, иконе, предмети за свакодневну употребу. У Мањежу уопште није тако.
— Имали смо два артефакта: жезал који је припадао првом Романову, и дневник и текст одрицања последњег Романова – Николаја Александровича. Остало је: мноштво екрана, интерактивних панела, експоната уз помоћ којих човек може самостално да се удуби у иноформације онолико колико га то буде занимало.
У свакој сали смо поставили интерактивне екране на којима се могу проучавати важне смернице у историји тог времена. На пример, Полтавска битка. Приказан је положај војске, компјутерска реконструкција боја, могу се видети резултати борбе, може се окренути фигурица војника, може се погледати његова униформа и наоружање.
На изложби постоји низ квизова знања. Правили смо их за децу, али ни одрасли, благо речено, нису заостајали. Чак смо понекад били принуђени да замолимо старије да уступе место дечици. Четрдесетак-педесетак екскурзија дневно обављано је само с ђацима.
Изложбу «Романови. Моја историја» већ је посетило четврт милиона Руса. Фото: Иван Правдољубов.
— Ипак, због чега се, по Вашем мишљењу, појавило тако огромно интересовање за ову изложбу? Јасни су, на пример, бесконачни редови ради поклоњења Појаса Пресвете Богородице који је био донет у Русију: верујући људи су желели да дотакну православну светињу. А овде је једноставно само једна у низу изложби. Врло је значајан показатељ кад толико стремимо ка томе да научимо, прихватимо и пропустимо кроз себе своју историју, то је важна компонента у формирању националног идентитета.
— Рекли сте тачну реч: дотаћи. Људи су дотакли своју прошлост, откривали су своју сопствену историју. Национална идеја и национални идентитет су нераскидиво повезани с нашом прошлошћу. Нећемо погрешити ако кажемо да је управо заједничарење у историји свог народа и земље битан део националне идеје.
Једном ми је на изложби пришла још једна група ђака, друга-трећа година средње школе. И ту је један младић на питање шта је главно што је он стекао на изложби, поћутао и одговорио ми је: «Желим да наставим њихово дело.» То је врло драгоцено.
— Каква будућност очекује ову изложбу?
— Разматра се могућност да експозиција обиђе федералне округе и велике градове. Можда ће се наћи место за сличну изложбу која би била посвећена сад већ целој историји Русије. Али, то су дугорочни планови.
Нека буде храм!
Осим изложбе у Мањежу отац Тихон има још приличан број других монументалних планова, посебно у рођеном Сретенском манастиру. Пре неколико година код настојатељ и братија су дошли на идеју да на својој територији подигну нови храм. После низа отворених и јавних процедура појавио се чак и идејни пројекат. Међутим, у битку с монасима је одлучио да ступи «Архнадзор». Редовне жалбе на планирану изградњу у великој мери подсећају на организовану кампању с редовним оштрим публикацијама у медијима, с фалсификатима и лажним подацима.
— На чему се заснива идеја ове изградње? Шта ће манастиру нови храм?
— Сретенски манастир се налази у познатој улици Бољшаја Лубјанка. Знамо шта се овде дешавало двадесетих, тридесетих и четрдесетих година двадесетог века. Овде је било заточено мноштво новомученика, неки су примили мученичку смрт. То је важан део историје и Сретенског манастира, јер су на његовој територији биле смештене јединице НКВД. Одавно смо размишљали о томе да саградимо храм у част Новомученика и Исповедника Руских на Крви – на Лубјанки. Овај задатак је постао посебно актуелан откад због све већег броја парохијана не могу сви да уђу у храм и људи су приморани да се по сваком времену моле на улици. Желели бисмо да храм Новомученика освештамо у фебруару 2017. године.
На територији Сретенског манастира постоји место на којем се не налази ниједан споменик архитектуре, већ само неколико објеката који припадају крају 19. – почетку 20. века, или су саграђени већ средином-крајем 20. века. То је једино место на којем се може подићи храм. Пре годину дана смо објавили отворени конкурс за пројекат, размотрили смо све пројекте и изабрали победника. А недавно су почеле акције протеста и публикације овим поводом.
— Које су главне примедбе на изградњу храма и на чему се заснивају?
— Све би то било смешно... Међутим, у току последњих недеља не бавимо се ничим другим осим што дајемо објашњења овим поводом. Прво су неки уверавали јавност да се руше споменици архитектуре. Доставили смо документа: ниједан објекат који треба да буде срушен није и никад није ни био споменик.
Затим су предложили: добро, ако вам је потребан храм, обновите две цркве које су биле срушене двадесетих година: храмове Марије Египћанке и Светитеља Николаја. Храм који желимо да саградимо треба да може да прими две хиљаде људи. Површина срушене цркве Марије Египћанке је била, чини ми се, двадесетак квадратних метара. Храм Светитеља Николаја је нешто већи. А да не говоримо да би за њихово обнављање требало заузети половину улице Бољшаја Лубјанка, пошто су се ови храмови налазили на садашњем коловозу.
Затим су неки почели да нас оптужују у још увек нас оптужују због тога што су пројектом испод здања храма предвиђене подземне гараже. Нисмо успели да објаснимо активистима-друштвеним радницима да они једноставно не прихватају аргументе да се по данашњим прописима о изградњи јавно здање не сме градити без обавезног паркинга. Наш пројекат просто неће бити одобрен. А гараже су потребне, пре свега нашем издаваштву од чијих средстава се издржавају и сам манастир, и богословија и дечји дом, и многи други пројекти.
Међутим, има и озбиљних аргумената. Један од објеката који су предвиђени за рушење налази се у заштићеној зони храма. Сама ова зона се више пута мењала, последња је уцртана пре две године, 2011. Сад постављамо питање да се заштићена зона врати у стање до 2011. године. Ако не дозволе... па шта да радимо, одустаћемо од ове изградње.
Друга примедба је на сам пројекат. Некима се он свиђа, некима се не свиђа, то је такође уобичајена ствар. На пример, композитор Едуард Артемјев и глумица Анастасија Вертинска су му дали веома високу оцену и објавили су своје утиске. Има и критичких оцена које такође пажљиво слушамо. Само треба истаћи да се пројекат дорађује и да узимамо у обзир критику.
Објекти предвиђени за рушење нису споменици архитектуре.
— Зашто је потребна тако велика зграда? Имао сам прилике да читам да ће се од укупне површине објекта која износи десет хиљада квадратних метара само пет одсто користити за храм.
— То није истина. Педесет процената површине која се гради биће употребљена за горњи и доњи храм и њихове службе и ризнице, као и за потребна степеништа, путеве за евакуацију и ходнике. У сутеренском делу храма су предвиђени музеј новомученика, сала за предавање, просторије за веронауку, издаваштво и потребне техничке просторије.
Наводно то је све, наизглед, одговорили смо на сва питања. Међутим, неки се поново и опет, упорно противе. Последњи аргумент је: подигните храм било где другде, само не овде. Зашто сад? Храм је превисок, одговарају нам, виши је од Успенског сабора у Кремљу! И какве то везе има? У Москви има мноштво цркава још виших од Успенског сабора, на пример, храм Василија Блаженог је двадесет метара виши и то нема никаквог сакралног значаја. Звоник Сретенског манастира који је срушен после револуције био је висок око педесет метара. Отприлике те висине ће бити и нови храм, тако да ће његова изградња обновити историјску висинску доминанту.
Међутим, онима који заиста хоће да чују наше аргументе вероватно неће бити потребе да се објашњава зашто храм Новомученика и Исповедника Руских желимо да саградимо управо на Лубјанци која је позната по трагичним догађајима двадесетог века. И зашто се надамо да ћемо га освештати у фебруару 2017. године. Храм треба да садржи идеју Небеске победе Новомученика, радост и светлост Христовог Васкрсења, Цркве Христове, над злом овог света, вечног живота – над смрћу.
С архимандритом Тихоном (Шевкуновом)
разговарао је Пјотр Скоробогатиј
