Архиепископ Јегорјевски Марко: За пуновредан живот тела и душе потребна је Црква / Православие.Ru

Руководилац Управе Московске Патријаршије за установе, архиепископ Јегорјевски Марко, предводио је свечаности посвећене 10-годишњици освећења храма и 15-годишњици оснивања парохије у име преподобног Сергија Радоњешког у Јоханесбургу, као и поводом 60-годишњице отварања прве руске парохије у Јужној Африци у част светог равноапостолног великог кнеза Владимира. Црква у Јоханесбургу је једини руски православни храм у Африци јужније од Сахаре. Владика Марко је дописнику ИТАР-ТАС рекао нешто о улози Цркве у животу руске заједнице у иностранству.

— Били сте у Кејптауну где живи велика руска заједница која жели да сагради храм и срели сте се са земљацима и архипископом Рта Добре Наде Сергијем из Александријске Патријаршије. Да ли су разматрани планови за изградњу цркве у Кејптауну?

— Став архиепископа Сергија по овом питању је следећи: ако људи желе да се моле, он сад пружа такву могућност у домаћој цркви на територији његове резиденције. Али, молитве се тамо обављају ретко, свештеник долази само три пута годишње. Срео сам се са сународницима. Рекли су ми да желе да се моле чешће. Договорили смо се да треба обједињавати хришћанску заједницу. Ми често мешамо појмове „црква“ и „храм“. Кад људи говоре о потреби да се сагради црква имају у виду храм, односно здање. Међутим, црква су људи који се моле Богу, то је хришћанска заједница. Зато је важно имати цркву, а ако Господу буде угодно, са временом ће бити и руски храм.

— Кад је грађена црква у Јоханесбургу, колико ми је познато, Александријска Патријаршија је негодовала. Била је у питању извесна конкуренција код пастве. Да ли је и у Кејптауну тако?

— Не, не бих рекао да су негодовали. Није било противљења и нема разлога за забринутост да друга Црква упада на канонску територију. Руси желе да слушају богослужења на црквенословенском језику и да имају свештеника који говори руски како би могли да се исповедају, да добијају благослов и поуку.

— Шта сународници желе од Цркве?

— Рекао сам како се Црква брине о нашим земљацима, да њихов живот буде пуновредан и да живе у складу са својом традицијом, да не буде душевне празнине. За пуновредан живот тела и душе потребна је Црква. Говорио сам о томе шта Црква чини како би помогла сународницима који су се нашли у различитим крајевима земље и о томе где се граде храмови. Стиче се утисак да људима недостаје организационо начело. Очигледно, потребна је још активнија помоћ с наше стране како би се осећали обједињено. Треба им посветити више пажње.

— Храм у Јоханесбургу је управо такво место уједињења. По мом мишљењу, то је центар општења и јединства руских људи. Нема другог таквог места у Африци јужније од Сахаре. Колико је важна улога Цркве у одржавању везе између сународника и Русије?

— Она је врло важна и јединствена. Кад се човек среће са земљацима у иностранству понекад мисли: како су људи уопште могли да живе без храма? У једном храму у иностранству код нас се моле људи тридесет националности, долазе људи пореклом из балтичких земаља, из Средње Азије, Молдавци, Срби. Радује нас што црква постаје место правог јединства људи. У савременом свету, без обзира на све разговоре о равноправности и демократији људи су заправо веома разједињени по националним својствима и политичким убеђењима. И само у цркви нико човека не прекорева због његовог порекла, не пита га за социјални статус и образовање. Сви схватају да у цркви покушавају да им помогну да им живот постане пуновредан.

Навешћу једноставан пример, кад се биљка пресади она, по правилу болује. Исто је и са човеком који мења земљу у којој живи, посебно ако је у годинама, тешко му је да се уклопи у нове услове, оставља свој дом, познанике, посао и круг општења. Наравно, данас глобализација омогућава општење, али ништа није у стању да замени живо дружење. Кад сретнеш сународнике који не иду у храм у њиховим очима видиш неку празнину. Кад сретнеш православце у храму видиш им искру у очима и другачије расположење. Они не болују као пресађена биљка зато што у храму опште с Богом и с другим људима на матерњем језику. Храм је светлост на прозору.

— Отворили сте и освештали капелу у сећање на прве свештеника Руске Православне Цркве у Јужној Африци и на руске војнике који су погинули у англо-бурском рату 1899-1902. године. Идеја изградње потиче од амбасадора РФ у ЈАР Михаила Петракова, благословио ју је Патријарх Московски и целе Русије Кирил, а изградњу је финансирао „Нориљски никл“. Да ли је и то пример јединства?

— То је добра идеја, ми смо је подржали, а бизнисмени су финансирали. Свако треба да дели оно што има – топлину, бригу, пажњу. Црква помаже сиромашнима, бизнис помаже финансијски, власт помаже админситративним ресурсом. Капела је сећање на Русе који су овде почињали. Треба да постоје знаци сећања на њих. Кад долази у храм човек општи са живима и долази у додир с историјом. Треба да се сећамо својих дедова и прадедова и људи који су овде били пре нас и који су дали свој живот. То је знак наше захвалности према њима.

Разговарао Александар Нечајев

Са руског Марина Тодић