На празник Малу Госпојину, 21. септембра 2013, у манастиру Косијерево, који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице, одржан је сабор братстава која потичу са подручја Опутне Рудине и бањанског краја.
Након Миљанића, Томашевића, Баћовића, Лучића и Бјелица, домаћин овогодишњег славља на ком се окупило више хиљада званица је братство Шекарић, чији братственик Рајко Шекарић се прошле године преузимањем славког колача обавезао да сабере вјернике код светиње у Косијереву. Он је дио славског колача предао Костадину Миловићу, који се обавезао да наредне године организује славље код поменуте светиње са надом да ће братственици и преостала 82 братства која су заступљена у бањанско – рудинском крају наставити започету традицију.
У току Свете литургије јеванђељску проповијед о празнику је одржао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије:
"У овом великом празнику сабрало се много тога. На једно мјесто и заједно дјелују Божји промисао, Божје човјекољубље и Божје промишљање о спасењу свијета, а са друге стране вјера Светих супружника Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богородице, њихово дуго трпљење, њихова истрајност, њихово смирење, њихове молитве, све се то заједно удружило са Божјим промислом. На такав начин дошао је онај дан о коме су пророци пророковали, кроз вјекове прије рођења Пресвете Богородице, да ће Господ устројити спасење свијета преко невине дјевојке. Управо та дјевојка је била Пресвета Дјева Марија Богородица, чије рођење данас прослављамо. Она се прославила и кроз своје рођење, али највише се прославила рођењем Спаситеља свијета Господа Исуса Христа Кога је зачела, не од сјемена људског, него силом Духа Божјег Светог ради нас и ради нашег спасења, као што то исповиједамо у Символу вјере, којег читамо на свакој Светој Литургији. Толико је важна та истина, драга браћо и сестре, и о рођењу Пресвете Богородице и о рођењу Христовом, о оваплоћењу Христовом."
"Драга браћо и сестре, диван је овај празник у цијелој васељени, диван је у нашим дивним светињама старим, које прослављају овај празник: у Цетињском манастиру, Косијереву, манастиру Вољавцу, имамо још великих народних сабора на овај свети велики празник али, чини ми се, да је у посљедње вријеме овај празник најсвјетлији, најсвечанији овдје у манастиру Косијереву. И то није случајно, јер се ради о старој светињи, која је сабирала наше претке и све ми се чини да, на оваквим саборима, са нама заједно саслужују и наши преци који су се окупљали у манастиру Косијереву, без обзира што је он измјештен, пренесен, али је благослов ове светиње овдје и тамо и свуда, гдје се год окупља овај народ и браћа хришћани православни. Оно што је, нарочито, драгоцјено, што, нарочито, желим да истакнем јесте домаћинство у манастиру Косијереву. Ево, десетак година, као што је то било некада раније кроз вјекове, ређају се бањска и рудинска племена, презимена, и бивају домаћини, сваки се труди да то уради најбоље и најљепше и онако како одговара овој светињи и овом празнику."
"Веома је битно да о томе водимо рачуна, јер овај окуп народни није као било који други окуп и није као на било којем другом мјесту, него у име Божје и око ове светиње. Када смо овдје, драга браћо и сестре, када се овдје саберемо, треба да покажемо све оно најбоље, најплеменитије, најчеститије, најгостопримније што имамо и што смо наслиједили од наших родитеља и прародитеља. И то тако овдје, хвала Богу, бива сваке године. И ове године имамо честите домаћине, братство Шекарићи, који су са великом љубављу прихватили да буду домаћини и учинили све да се данас овдје, послије ове свете службе, погостимо, да заједничаримо у славу Божју, да прослављамо име Божје, ову славу да обиљежимо на прави, истинити начин, како је Богу угодно и како одговара овој светињи и како је најспасоносније за све нас."
"Да не уводимо никакве непровјерене обичаје, можемо, наравно, сви да будемо слободни да дочекамо што боље, што љепше али да не мијењамо много јер овако како смо кренули, како смо установили то је лијепо и не треба много помјерати и мијењати и правити иновације, него је највећа радост, највеће обновљење, највећа новина да смо се ми сабрали у светињи, светињи која нас обнавља, која обнавља наше душе, срца, мисли, здравље душа и тијела. То је оно што нас обнавља, та нам новина треба. И за том новином треба да идемо, ту новину треба да тражимо, Божју новину, јер Господ је унио новину Својим рођењем и Пресвета Богородица је зачетник дјела Божјег, почетак свих празника је овај свети и велики празник Рођења Пресвете Богородице. Нека вам буде срећан и благословен!"
"Хвала нашим драгим домаћинима, братству Шекарићи који су са великом љубављу прихватили и учинили све да данашња слава буде прослављена на најљепши могући начин. Ми треба за то да им сви будемо благодарни и да поштујемо наше домаћине, да поштујемо вријеме овог славља. Сваке године треба да дамо домаћинима времена и прилике да све дочекају, да све лијепо испрате, да све на вријеме заврше, јер се људи окупљају из разних крајева, већина њих не живе више овдје у Опутној Рудини и Бањанима, него неко у Требињу, неко на приморју, неко у Београду, неко у дијаспори. Људи се окупе и саберу и зато, заиста, заслужују свако поштовање и уважавање од свих нас."
"Хвала браћо Шекарићи, нека вас Бог благослови, нека вас обдари сваким напретком, здрављем и сваким добром. Амин. Боже дај!"
"Поштовани владико, поштовано свештенство! Велика ми је част што данас, код ове старе светиње, на овај благи дан, у име домаћина братства Шекарића присуствујем ломљењу славског колача. Такође ми је велико задовољство што ту часну дужност предајем братству Миловића са жељом да прво наш Владика, а онда наше свештенство, сви вјерници, као и сви чланови братства Миловића, наредну годину и наредну славу дочекају у слављу весељу и расположењу. Нека је са срећом братству Миловића!"
Након њега скуп је поздравио Костадин Миловић у име братства Миловића.
"Преосвећени Епископе Јоаникије, часни оци Српске Православне Цркве, браћо и сестре! Имам посебну част да вам се захвалим у име братства Миловића на овако указаном повјерењу, уз обећање да ћемо идуће године бити добри домаћини. Хвала вам!"
"...Ову камену бројаницу покаменане Ерцег земље, заједно са српским приморјем велики жупан Стеван Немања дао је на управу најмлађем и најмилијем сину Растку. У српским земљама један од најсветијих путева је овај пут од Милешеве до Житомислића. То је свети пут којим и данас иду Свети Сава и Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Тим путем ишао је пророк Мато Глушац, тим путем хата је јахао краљ Никола и тробојну побједничку заставу носио. Овуда су јахали и Богдан Зимоњић и Мехмед Соколовић и у побједничке бојне попут вјетрова крилатих пролијетали војводе Баћовићи. Овим путем војвода Влатко Вуковић повео је војску на Косово, ево овим путем јахао је и око пута градове низао херцег Шћепан."
"Помишљам да је најдужа понорница на свијету Требишњица, као косијером пресјекла оазу између Делеуше и Мируше, да је на мјесту гдје је благо савијена, баш попут косијера, свети краљ Милутин српски и васељенски, који је у славу Бога подигао 44 велика манастира, негдје са ових брегова гледао Требишњицу и познао мјесто које је, стварајући свијет, Дародавац одредио за Косијерево. Препознао је то мјесто гдје ће преко воде дозивати калуђер калуђера из Добрићева у Косијерево и убјежати час у један, час у други манастир, јер су калуђере прве убијали и сви који су на српске земље насртали прво су црнорисце на вратима манастира закивали и распињали. Тако су црнорисцима из Добрићева и Косијерева напунили јаме покрај херцеговачког Стикса – Требишњице, јер јаме нијесу први измислили, нити се том злу досјетили ни усташе, ни комунисти. Јаме су од прве сеобе Срба путовале за народом којега су најрадије гутале и прождирале, па кад су манастири преношени, кад су се и манастири селили и бјежали, и јаме су бјежале од потопа, јер је Бог одредио да све носи печат смрти. Тако и јаме имају своју смрт или кад се напуне главама или камењем или кад их прогута водурина. Тако је и она граховска јама, отворена недавно, из које су кости похрањене испод ове Његошеве капеле у порти манастира Косијерева."
"Још помишљам да је потоп морао да се деси, морала се водурина зајазити и нека се ова мртва водурина излежава између ових херцеговачких брегова и нека је прогутала јамуре, морао се потоп десити да би Манастир могао полетјети и на ово брдо слетјети."
"Остала је јадиковка, црна прича из Другог свјетског рата, а нашег братоубилачког, да комунисти нијесу оставили „ока за свједока“ и све су калуђере сатрли у јамуре, али нијесу знали да су мошти Светог Луке видјеле све што је било, а видјеле су и све оно што ће и бити до кончине свијета и будући да су свједочиле Христове муке тако и данас свједоче муке не само црноризаца, него и свих који су за Христа страдали. Мало нашег народа зна да се баш овдје у Косијереву чува стопало Светог Луке, оно стопало које је искорачило из водурине на овај крш и изнијело манастир. Стопало Светог Евангелисте Апостола Христовог Луке, онога који је сликао Филермосу гледајући у лице живој Богородици и та велика хришћанска светиња окупља нас овдје сваког Господњег љета о Малој Госпојини, окупља нас а да не знамо каква све Божја милост кроз ове мошти и данас овдје на све нас се излива."
"...И да је све српско потопљено и да је све српско спаљено, као на Врачару, а да је сачуван и пренесен само овај Манастир и ове мошти Апостола Луке било би доста за спас српства. Зато, браћо, радујмо се и данас на овом светом мјесту, овом светом миру које точи и опија и нас и овај камен и ову траву и овај грмен и ову јаму изнад које круже тићи полетићи, кликујући појку за нама."
