Светитељ Митрофан Вороњешки / Православие.Ru

Светитељ Митрофан се родио 1623. године на Владимирској земљи. Почео је да служи Цркви као бели свештеник у сеоској парохији. Оставши удовац у 39. години Митрофан је дошао у Успенски Золотниковски манастир код Пскова. После свега три године позван је да буде игуман у суседној обитељи. Водећи строг подвижнички живот Митрофан је постао брижан и снисходљив отац монаха који су му одговарали поштовањем и послушањем.

Кад је десет година касније сазнао за врлине игумана Митрофана патријарх Јоаким га је довео на чело великог манастира у близини Москве. Светац је и на новом месту био толико успешан у свему што започне да му је поверено да управља неколиким манастирима, а затим је рукоположен за епископа нове Вороњешке епархије – неколико недеља после смрти цара Фјодора.

У бурном периоду промене власти припадници старог обреда који нису прихватили реформе патријарха Никона и који су подвргнути суровим прогонима, организовали су јавну дискусију с патријархом и неколико епископа, од којих је један био Митрофан. Дискусија се одвијала у присуству владарке принцезе Софије и двојице младих царева. Спор се претворио у вређање што је довело до немира који су захватили многе крајеве, између осталог, Вороњешку епархију међу чијим становницима су били одважни козаци, припадници старог обреда – расколници и известан број одбеглих људи.

У епархији није било довољно свештенослужитеља, посебно просвећених, способних да се супротставе расколничким немирима и паганским сујеверјима, која су и даље живела у народу. Међутим, нови пастир се смело прихватио посла желећи пре свега да позове свештенослужитеље да обављају свој духовни задатак. „Ви сте анђели, - говорио је он, - које је Бог послао у пустињу да делите народу ману Господњу. У својим молитвама треба да се угледате на пророка Мојсија и на светог Павла који су се ревносно молили за народ Божји.“ Епископ је посетио све манастире у својој епархији и обновио је у њима традицију светих отаца подсетивши монахе на њихов дуг подвижништва и непрестане молитве за Цркву.

Светитељ Митрофан се борио против народног сујеверја, неморала и утицаја припадника старог обреда поучавајући паству да буде верна учењу Једне Свете Апостолске Цркве. Његов труд је награђен брзим јачањем ауторитета Цркве, а симбол тога је представљала изградња величанствене цркве у част Благовести у Вороњежу.

Млади цар Петар I је често обилазио јерарха и изражавао је своје дивљење према њему. Међутим, кад је Митрофан схватио колико је опасан утицај западне културе и античког паганства на Петра одбио је да отпутује код цара. Обузет јарошћу цар је под претњом да ће бити убијен наредио свецу да дође у дворац. „За мене је живот – Христос и смрт – добитак“ (Фил. 1, 21), - заповедио је светац да му се пренесе. Затим је, припремајући се за смрт заповедио да се звони у звона за свечано бденије. Цар се предомислио и уклонио је статуте паганских богова који су представљали узрок ове свађе, али се није одрекао својих реформи које су имале веома озбиљне последице по историју Цркве и по руски народ.

Светитељ Митрофан се 1703. године разболео и примио је схиму с именом Макарије. Починуо је у миру 23. новембра одржавши пред народом проповед у коју је уткао сву своју љубав и величину душе. Цар је лично присуствовао сахрани епископа и рекао је: „Немам више тако светог старца. Нека је вечно сећање на њега.“

Ускоро је у народу почело поштовање према свецу, али је званично био прослављен тек 1832. године, кад су биле обретене нетрулежне његове часне мошти.